Роман са кокаином

Агејев је, према мишљењу врхунских зналаца руске литературе 20. века, посебно оне писане у емиграцији, псеудоним иза кога се крије, према Википедији, Марк Лазаревич Леви рођен у Москви 1898. и умро у Јеревану 1973, док је Никита Струве, књижевни историчар у свом делу "Руска књижевности у изгнанству" (1956) изнео мишљење да је "Роман са кокаином" написао млади Владимир Набоков, јер то се име појавило само два пута 1934. и 1936. а затим М. Агајев нестаје са литерарне сцене.

Син Набокова Дмитри написао је читаву студију у којој негира да је тај роман написао Владимир Набоков.

За оне који знају руски језик има подоста написаног на тему овог мистериозног писца чије се име појавило први пут у четвртој свесци руског емигрантског часописа "Сусрети" за 1934. годину у којој је штампана његова прича "Безначајни свет", а у недељнику "Живот у илустрацијама" и часопису "Бројеви", исте године, су се појавили одломци из "Романа са кокаином", који је у целини објављен две године касније у издању париске издавачке куће руске емиграције "Дом књиге".

"Роман са кокаином" није тада наишао на неки запаженији пријем и његов "други живот" започео је тек 1956. када је Струве дао прву позитивну оцену и скренуо пажњу литерарној јавности а шире интересовање је уследило 1983. када је један од уредника "Дома књиге" В. Јановски у својим мемоарима "Јелисејска Поља" поменуо М. Агејева и оценио га као "даровитог прозаисту".

Убрзо затим се "Роман са кокаином" појављује у француском преводу, пропраћен похвалама француских критичара (међу њима и Никол Занд у "Монду"), који аутора упоређује чак с Прустом.

Следе два превода на италијански и америчка публикација, у којој се (у предговору М. Х. Хејма) Агејев доводи у везу са Де Квинсијем ("Признање енглеског уживаоца опијума") и Селинџером ("Ловац у ражи").

Списак превода је у међувремену порастао, а уједно је отпочела и озбиљна расправа о самоме писцу, с обзиром на чињеницу да је потпис М. Агејев још тридесетих година схваћен као псеудоним.

У поговору српског превода може да се сазна коме су све приписивали овај роман од Каплана до Гајта Газданова као и имена историцара руске књижевности који су покушавали да на основу стила открију ко се крије иза овог имена.

Критичари, који ово дело стављају у сам врх емигрантске руске књижевности између два рата сматрају да уопште није битно ко га је написао већ само је важно да је оно написано и да је насло пут до читалаца што значи да је и даље " живо".