"Најнекултурнији, проклети међу народима" Како је Јован Дучић писао о Албанцима и Албанији

Јован Дучић био је један од најзначајнијих песника српског раног модернизма, истакнути дипломата и снажан књижевни узор генерацијама које су долазиле после њега. 

Његово дело обухвата поезију, есеје, критику и путописе, у којима се јасно препознаје ауторов субјективни, рефлексивни поглед на свет. 

У збирци путописа "Градови и химере" Дучић је писао о народима и просторима које је обилазио током дипломатске службе. 

Збирка садржи десет путописа, обликованих као писма из седам земаља: три из Грчке (Атина, Крф и Делфи), два из Швајцарске (Алпи и Женева), те по један из Француске, Италије, Шпаније, Египта и Палестине. 

Иако тематски везани за путовања, ови текстови готово да немају класичне документарне или репортерске елементе. 

Жанровски су ближи есеју, јер у њима доминирају Дучићеве рефлексије о народима, историји, митологији, религији, смрти и судбини цивилизација. 

Управо у том контексту настали су и његови ставови о Албанцима и Албанији, који су данас предмет честих полемика. 

"Најнекултурнији део европског људства" 

Дучић у "Градовима и химерама" износи изразито критичке оцене о Албанцима, уз ретко признавање њихове поноситости: 

"Народ који и данас овде живи јесте, међутим, и данас најнекултурнији део европског људства. Он је одувек био на путу свих паликућа и рушилаца. Жубор реке Скумбе, која данас пресеца тај меланхолични предео, није веселији од жубора старог Ахерона. Земља крвне освете, земља без свог фолклора, своје музике, песме и приче, без иједне личности епске, или религиозне. Народ поносит, али суров, без једног културног центра и без једног језика." 

"Проклет је међу народима" 

У наставку, Дучић додатно пооштрава тон, тумачећи историјски развој Албанаца кроз призму неоствареног културног наслеђа, упркос близини великих античких цивилизација: 

"Проклет је међу народима: јер хиљадама година живи поред најкултурнијих раса Хелена и Римљана, а није ништа сам створио, нити икад ишта примио од других. Од Грчке га деле само долине и брегови, а од Италије скоро један мореуз, па је ипак остао најнепросвећенији део европски. А некад, још много пре Homera, тамо је било и античко светилиште Додона, где су долазиле религиозне делегације Атине и Спарте, и затим и побожни амбасадори Крезуса из Лидије… "Зевсе, кличе Ахил, ти који бдиш над далеком Додоном царством зима…" 

О језику и "штети арнаутској" 

Ни албански језик није био изузет од Дучићеве критике, коју је аутор градио кроз митолошке и симболичке слике: 

"Данас тамо влада муслиманство, и чује се један ружан језик којем цела лингвистика савременог света не може да пронађе извор ни место у класификацији. Један тамошњи брег, у доба препелазгијско, звао се Томарос, и био је Олимп ондашњег грчког света; на њему је био постављен први престо Зевса, који је онда био још млади син Хроносов, и ту држао први гром у руци. Средиште неба и земље био је тада један арнаутски брег! Свемир се одиста променио, али на штету арнаутску. Зевс је пао не оставивши овој невеселој Албанији ни једну једину благодет свог владања космосом." 

Историјски и идеолошки контекст 

Важно је нагласити да су "Градови и химере" писани у периоду од 1900. до 1940. године, први пут објављени 1930, а допуњени 1940. 

У том историјском тренутку међу делом српске и балканске интелектуалне елите било је присутно снажно антиалбанско расположење, обликовано ратовима, политичким сукобима и распадом Османског царства. 

Независна Албанија проглашена је 28. новембра 1912. године, током Балканских ратова. 

Процес њеног међународног признања био је праћен бројним споровима и територијалним губицима за државе Балканског савеза – Србију, Црну Гору и Грчку – што је додатно утицало на перцепцију Албаније у тадашњој српској јавности. 

Због тога се Дучићеви ставови данас не читају само као књижевни текст, већ и као сведочанство једног времена, његових идеолошких оквира и политичких тензија, које су снажно обележиле балканску историју прве половине 20. века.