СТУДЕНТКИЊА ИЗ ПРОВИНЦИЈЕ: Мрзела сам Београђане, а онда сам изгубила невиност са једним од њих

Не волим предрасуде, али као девојка из малог села из централне Србије и сама помисао на момке из Београда ме је нервирала. Када сам ишла на "Егзит" и ступала у контакт и флертовање са њима, били су сувише надмени. Не смета ми самоувереност, то волим код мушкараца, али постоји граница између безобразлука и вере у себе. Као студенткиња књижевности, увек сам поштовала образоване и начитане младиће. То је био још један проблем: сви из БГ су ми изгледали као да једино могу да говоре о фубдалу, теретани и маркама аутомобила.

Када сам дошла у Београд, требало ми је мало времена да се снађем и стварно сам се пре свега концентрисала на учење. Међутим, после две године и гомиле десетки на испитима, осећала сам да је крајње време да поклоним невиност неком типу.

Моје колеге на Филолошком су углавном стидљиве, па их нисам узимала у обзир, мада то није био проблем: требало је само да упознам неког ко ће ми се довољно свидети, без неких силних обавеза после секса. Таква сам, што наумим, то и остварим. 

Изнајмљивала сам стан у Новом Београду, а у згради преко пута живео је један веома симпатичан дечко, који ми је запао за око одавно. Морам нескромно да напоменем да изгледам јако добро, поготово када се "скоцкам". Нисам ја крива што момци воле велике груди, молим лепо! Једном приликом сам кренула на факултет и срела тог симпатичног дечка на аутобуској станици. Направила сам се да ми је испао упаљач, а он је одмах пришао, подигао га и рекао: "Изволи, комшинице." При том се насмејао и био је сладак као шећер! Упознали смо се и почели да разговарамо, а онда је рекао: "Брате, колико касни овај бус!" Боље да ме је саплео него што је развукао то "браатее"! Али, његов осмех је говорио пет језика, па сам прешла преко тога. 

Договорили смо се да се нађемо испред зграде то исто вече. Отишли смо у кафић у крају и могу да кажем да сам имала среће: он је био неко с ким сам могла да разговарам о књижевности. Да ли ја то сањам: разговарали смо о мање познатим песмама Васка Попе и Бране Петровића, роману "Мајстор и Маргарита"... време је летело.

- Знаш, ја баш не волим Београђане - рекла сам му после два сата разговора.

- А ко их воли, леба ти?  - одговорио ми је, па смо се насмејали углас.

После четвртог пића је рекао да су му "маторци" на плацу и да би волео да наставимо леп разговор у његовој соби. Пре само годину дана не би ми пало на памет, али морам да признам да сам била, хајде да будем директна - напаљена. Требало ми је мушко, а овај тип је испуњавао све моје стандарде.

Да скратим - завршили смо у његовој соби и после сат времена разговора смо почели да се љубимо. Скинуо ми је мајицу, а затим ми брусхалтер.

- Невина сам, мораш полако - рекла сам му, али знала сам да сам била спремна. Уливао је велико поверење.

- Биће ми част да те решим те бриге - шмекерски је одговорио и онда смо водили љубав.

После свега, остали смо у вези око три месеца. Била сам заљубљена, али он је на крају испао ђубре - оставио ме је због једне колегинице са факултета, знатно искусније по питању секса. Ипак мислим да сам напредовала: и да није био Београђанин, могао је да испадне бедник. Зато ће ми увек остати у лепом сећању: био је нежан када је требало и захвална сам му на томе. И сад, после две године, измами ми осмех када видим неког младића са неодољивим осмехом који каже: "Браатее!" А када постанем професорка српског језика, учићу децу да је то погрешно, без предрасуда.