ДАМИР ИМАМОВИЋ ЗА СД: Децу су научили да је наша традиција само национализам и мржња према другом

Сарајлија Дамир Имамовић већ нешто више од десет година истражује жанр традиционалне севдалинке и доноси је савременој публици у новом руху. Наступао је и снимао соло ("Сврзина кућа"), у триу ("ДИ Трио Свира Стандарде", "Абрашевић Ливе", ), као и у квартету Севдах Такхт, са којим је снимио веома добро прихваћен албум "Двојка", 2016. године, и то у издању значајне европске куће "Glitterbeat Рецордс".

Његове интерпретације старих песама надахнуте су истраживањем и дубоким познавањем богате традиције севдаха у којој је непроцењив траг после Другог светског рата оставио његов рођени деда, један од највећих певача севдалинки, Заим Имамовић, и припадници његове генерације, као и његов отац, Неџад. Ипак, Дамир, који је спонтано упловио у музичке воде, након студија филозофије, није имао намеру да копира добро познате обрасце у интерпретацији севдаха, већ му је дао сопствени печат и удаљио га од "народњачког" приступа, који је преовладао током претходних деценија. Приближавајући се изворнијем звуку, истовремено је био један од пионира у потрази са обликом који би севдалинка могла да има у 21. веку, успешно промовишући балканско музичко наслеђе и у иностранству...

Ових дана, у Сарајеву ради са новим триом, који, поред њега, сачињавају и турски музичар Дериа Туркан и прогресивни амерички контрабасиста Грег Коен.

- Дериа свира каменче, инструмент сродан на нашим просторима познатој "лирици". Свирао је са Кудси Ергунером чувене албуме из 1990их "Ислам Блуес" и "Ottomania". Редовно свира са Ерканом Огуром, Реноом Гарсија-Фонсом. Грег Коен је познат као човек који је одсвирао неке од најбољих албума Тома Вејтса, албум Орнета Колмана "Соунд grammar", члан је бенда Масада Џона Зорна и др. Свирамо концерт за мој четврдесети рођендан почетком септембра у Сарајеву, а надам се ускоро и турнеји с њима... Осим тога, радим и на новом албуму свог бенда. План је да изађе на јесен 2019. године. Мислим да смо на добром трагу да направимо нешто интересантно. Ушао сам у животну фазу када дајем себи више времена да направим албум. Пре сам журио као да ме неко гони и снимио пет албума за седам година. Такође, радим и на другим пројектима: писао сам музику за филмове, позоришне представе, издао књигу о историји севдаха, писао за друге колеге - открива Дамир шта се тренутно догађа у његовој креативној радионици, на почетку разговора за портал "Србија Данас", у којем говори о односу људи на Балкану према сопственој музичкој традицији, рецепцији његовог рада и музичарима које је јавност препознала као припаднике таласа "новог севдаха".

Од почетка сам пуно говорио “не”. “Не” турбофолк емисијама и свему осталом што би можда у свету естраде донело пуно више посла. Тако сам постепено градио своју публику, и код куће и вани. Било је то врло тешко раздобље, неких првих пет до седам година мог професионалног наступања највише због тога јер није постојао контекст за то да радиш нешто другачије с традиционалном музиком. Она је била за свадбе, кафане, народна весеља. Због тога су било какви покушаји да се с те музике уради нешто друго доживљавани као “наутентични”. Зато је требало пронаћи другачији контекст. Свестан сам да је многе људе заболело моје “не” и та непријатељства и данас осећам. Ипак, нисам могао другачије. Ништа то није било лично, морао сам да мислим на севдах и његов уметнички дигнитет.

Некако нам је све у животу тако: између конзервативаца који одбијају да чују ишта ново па заврше као самозаљубљени националисти и деце која одлазе стидећи се свога јер су их научили да је то “њихово” само национализам, мржња, презир према другом и другачијем. Већ скоро петнаест година трубим да морамо бити у стању да препознамо и генијалност Цунетовог певања, али и важност Џонија Кеша, којег спомињете. И то истовремено. Без да нас неко оптужује за “одрођивање” или “однародњивање” ако волимо Кеша, или за “народњаштво” ако волимо Цунетово певање. Мислим да морамо пронаћи нове, не-конзервативне, анти-национал-романтичарске појмове којима бисмо дефинисали нашу културу. То је оно што је мени код севдаха важно и изазовно.

Тешко ми је о томе говорити и о томе није на мени да судим. Мрзим код овог посла што често о себи почнеш говорити у трећем лицу и онда те тај его, пре или касније – убије. Волим да мислим да је мој ентузијазам заразан. И то је довољно.

Врло сам сретан да моју публику чине људи свих генерација. Сигурно има много људи старије генерације који не прате то што радим јер не могу да направе прикључак с новим звуком. То је нормално. Нови клинци исто тако не могу да направе прикључак са старим звуком, са целом том радијском естетиком 1950их, увек истим аранжманима, форшпилима... Осећам се некад као да стојим између њих и премошћујем јаз. Исто тако, не смемо заборавити да нашом традиционалном музиком влада конзерватизам: људи су загледани у прошлост, осуђују иновацију, клоне се промена.

Мислим да би за једну кохерентну сцену требало пуно више заједничких активности. Симпа ми је како су некада људи радили заједничке концерте, ишли заједно на турнеје. Мислим да то сада није баш могуће јер сви севдаху приступамо некако другачије. Ја пасионирано пратим све што се дешава на севдах сцени и већину тога што људи раде преслушам. Нисам сигуран да то сви чинимо. Када сам кренуо, био је активан само изворни Мостар Севдах Реунион. Амира Медуњанин је снимила са њима један албум и он је био у кругу њихове естетике и репертоара. Моји разлози за севдах сежу ипак дубље у традицију.

Мислим да нас повезују заједнички изазови: како направити интересантним један стари и прилично “израубован” музички жанр којег су већ једном готово “појели” народњаци. Свако то чини на свој начин. Неко правећи одличне дернеке, неко идући путевима којима су ишли други жанрови world мусиц-а, нпр. Фадо. Мени је интересантно причати приче. Такође, живимо у време када бављење традиционалном музиком може отворити врата пуно интернационалнијој публици него пре. То је врло важан изазов, али и извор инспирације за многе.