Милован Глишић је сахрањен у Дубровнику: Пронашли смо гроб нашег писца - ево у каквом је стању његово вечно почивалиште (ФОТО)

Милован Глишић , родоначелник српске реалистичке приповетке, је рођен 6. јануара 1847, у селу Градац поред Ваљева од оца Ђорђа и мајке Јевросиме. Својим радом деловао је на више поља, најпре на књижевном, а затим и на пољу културе, новинарства, драматургије. 

Упокојио се 1. фебруара 1908. године у Дубровнику у време када је тамо боравио на лечењу. По властитој жељи сахрањен је у том граду. Сахрана о трошку државе обављена је уз највише државне почасти и у присуству бројних знаменитих људи тог времена, као и обичног света који је писца високо ценио.

Новинарка нашег портала "Србија Данас" пронашла је гроб Милована Глишића на православном гробљу Бониново у Дубровнику. Вечно почивалиште овог великог писца смештено је с десне стране гробља, непосредно од главног улаза, и издаваја се од других споменика како по својој величини, тако и по аутентичном камену и прелепим украсима у виду цветова на самом споменику.

Гроб је пажљиво ограђен и у изузетно добром стању, а очигледно се води рачуна о његовој чистоци и уредности у околини.

Књижевни допринос

Књижевна заоставштина Милована Глишића није превише обимна и садржи око тридесет приповедака и два позоришна комада. Написао их је властитим реалистицким стилом, бранећи село и сељаке од градских зеленаса, под утицајем руских писаца, свог сеоског порекла, као и љубави према сеоском патријархалном моралу. При томе, није идеализовао село и сеоске људе, нити је било шта улепшавао. Критичари су то ценили, наглашавајући да највећу вредност његових приповедака чине једноставан стил, чист језик, ведар хумор и сатира.

Јован Скерлић је у Историји нове српске књижевности о Глишићу записао да није био само обичан тенденциозни писац, нити је стварао пролазна дела са тезом која живе колико злопотребе једног доба и страсти једног поколења. Као дете са села, он је сачувао сеоску душу и никада није марио за варош, за гадну чаршију, како је сам говорио. Стари дух патријархалне културе деловао му је неспорно виши од тадашњег византијско-цинчарског духа наших вароши. Поред тога, код Светозара Марковића је научио да цени социјални живот и патријархални морал сеоских задруга. Он ће са посебном љубављу описивати српско село, показујући једнаку симпатију према сељацима колико није крио антипатије према варошким бирократама и зеленашима. Међутим, код њега неће бити ружичасте идеализације сеоског живота, нити слатких и сентименталних пасторала као код ранијих романтичних писаца. Он је био реалиста по убеђењу и желео је да верно и истинито приказује стварност.

Колико је Глишић у својој књижевности држао до стварности из које је црпео инспирацију, видљиво је из његовог предговора комедији "Подвала", у којем наводи да се трудио да прикаже што верније нацртане типове, каквих и данас има у нашим паланкама.

Филмске адаптације његових дела

Од 1971. до 2007. године, у част Милована Глишића, у Ваљеву је додељивана престижна "Награда Милован Глишић", чиме је овај писац постхумно одликован за свој непроцењив допринос српској књижевности. Многе школе, библиотеке и друге културне установе данас носе име оца српског сеоског реализма, а његов утицај је дубоко укорењен у културном наслеђу Србије.

Глишић је својим делом оставио снажан траг, који је надмашио границе књижевности. Његове приче су биле инспирација за бројне адаптације на филму и телевизији. Тако је, према његовој причи "После деведесет година", 1973. године снимљен телевизијски филм "Лептирица", у режији Ђорђа Кадићевића. Овај филм, који је постао култни класик, наставио је традицију екранизације великих дела српске књижевности.

Године 1991. премијерно је приказан ТВ филм "Глава шећера", заснован на истоименој Глишићевој приповеци. Режију је потписао Дејан Ћорковић, који је седам година касније режирао још један филм према Глишићу, "Свирач", адаптацију писчеве приче која се бави темама живота на селу, моралним вредностима и патријархалним односима.

Милован Глишић је кроз своја дела осветлио суштинске вредности и реалности живота српског села, а његов књижевни опус и даље живи кроз бројне уметничке адаптације. Награда која носи његово име и даље се додељује у Ваљеву, чиме се чува сећање на једног од највећих писаца српске књижевности.

Дозвољено преузимање целог или делова текста само уз навођење и линковање извора Србија Данас и аутора.