Последњи интервју са Бором Станковићем пред смрт: Ево због којих грозота је одлучио да престане да пише и објављује

Бранимир Ћосић данас је најпознатији по свом роману „Покошено поље“, једном од најважнијих друштвених романа српске књижевности. У првом делу овог дела, Ћосић описује одрастање главног јунака Ненада Бајкића у Београду за време Другог светског рата, док се у другом делу бави приказом поратног југословенског друштва, његове корупције, моралног суноврата и бројних проблема – од којих су многи и данас актуелни.

Међутим, мање је познато да је Ћосић био и истакнути новинар, који је оставио значајан траг у српској публицистици. Током своје новинарске каријере, обавио је низ интервјуа са важнијим српским и хрватским писцима свог времена, који су касније обједињени у књизи „Десет писаца – десет разговора“. Међу саговорницима му је био и Борисав Станковић, аутор Нечисте крви и чувене Коштане.

Ћосићев интервју са Станковићем урађен је 13. августа 1926. године, само годину дана пре смрти овог великана. У том периоду, Станковић више готово да није писао, био је маргинализован и друштвено проказан, јер је током Првог светског рата објављивао текстове у окупаторском часопису. Иако је тиме само покушавао да прехрани своју породицу, а у текстовима је често отварао социјалне теме и критички писао о српској буржоазији која се богатила упркос ратним страдањима – опроштај му није био дат. Иронично, управо су они који су сарађивали са окупатором на много конкретнији начин били поштеђени, док су Станковића називали издајником и у новинама га већ за живота „сахрањивали“.

У наставку вам доносимо део тог интервјуа који открива много о Бориној личности, његовим погледима на књижевност, живот и околности у којима је дочекао своје последње године.

"Каква уметност! Каква књижевност!

У кући Станковића, у миру једног летњег поподнева, новинар је затекао писца замишљеног, увученог у тишину и дувански дим, окружен породицом и својим мислима. Био је то разговор са човеком који више није желео да пише. Није то била поза, ни каприц старог уметника, већ дубоко лично разочарање у моћ уметности да мења свет после страшних ратних страдања.

– Ах, разговори, интервјуи! – почиње г. Станковић преко дуванског дима, једним врло дубоким и тихим гласом. – Шта ја имам да вам кажем? Што не идете код других? Ја не радим више, не штампам; живим повучено. Ствар је у овоме: ако човек не може да даје увек нешто боље и јаче него што је раније давао, најбоље је да не даје ништа. После, ви сте млади, ви то не можете разумети, али је по среди и рат. После ових грозота, како мора ономе који је видео сву несрећу и разумео је, који је видео крв, срушене вароши, помрлу децу, поубијане мужеве, упропашћене жене, како мора ономе да изгледа ништаван сав човеков напор. Каква уметност, каква књижевност! Шта она ту може да учини, како да оплемени оно што се не да оплеменити: искасапљене људе, просута црева, крв? А ми који смо били ту и видели не можемо да идемо даље и да пишемо о другоме: сва та грозота је присутна. Можда ћемо моћи да је се ослободимо за десетину година. Можда ћете ви млађи пронаћи у свему томе, тамо касније, инспирацију, али за нас, да се удаљимо од свега тога треба бар десет година... Не, свему томе је крив један рђаво схваћен национализам! Оно што се зове: бугарофилство, србофилство! А зашто? Чему?

"Не волим што млади писци толико истичу своје ја"

У разговору се осврће и на књижевне трендове и тадашње младе ауторе

– Не волим код ових најмлађих оно стално истицање свога ја. Ја, ја, добро... своје ја је најпрече и врло занимљиво, али то ја треба да буде са нама, са нашом културом. Иначе има их... млади и талентовани. Узмите Ујевића, само док се још мало разбистри, или, Црњанског... овај само још мало да остари и да се среди. Погрешка коју је учинио Скерлић и његова група са својим стилом још има својих жртава и данас. Тражен је, као први услов једног књижевног дела, стил, коректно писање, углађеност. А тај је стил упропастио неколико српских талената, узмите само као пример Ускоковића и још неколико млађих. Све им је било шта ће критика рећи. Код Ускоковића, ако се сећате, има једно место, мислим у Дошљацима, где тако неки студенти поваљују неке студенткиње. И он, да би остао „у стилу", напише просто на том месту: „И они пређоше границу"... То је Скерлићев грех. Нема ту, брајко, да они тамо „прелазе границу", јер то не значи ништа, то је новинарска фраза. Има да се буде у таквим тренуцима или уметник или да се оде у порнографију. Они који немају снаге или одлазе у порнографију или у „стил". Код мене имате у Нечистој крви оно место са Софком и мутавком када му она узима руку и меће је у своја недра. А је ли то по*нографија?

"Данашња критика не помаже младим талентима"

Окренуо се и на књижевну критику тог доба

– Шта да вам кажем о томе? Просто неколико закључака, једино то. На пример, у предратној малој Србији било је више морала у критици него што га данас има. Друго, све што се пише то је апстрактно, без везе са нама. Проналазе, поводом једног дела, све неке сличности са овим или оним страним писцем, тек колико да покажу да су они то прочитали, да знају. Покојни Домановић се већ љутио због тога. Обично је говорио: „Упоређују ме тамо са неким страним писцима, које нисам ни чуо ни видео – а не видим шта треба да исправим и шта ми се замера." Ова данашња критика нема љубави према талентованим почетницима, не показује никакву симпатију према њима, не чини ништа да их културно уздигне. Књижевних друштава нема, а неко мора помоћи младе таленте.

"Не волим да пишем"

Са данашње перспективе посебно је занимљиво што је Бора у разговору са Браном тврдио да не воли да пише

– Осећате ли ви оно што неки називају „радост стварања"?
– Не, ја не волим да радим. И тешко је то; то је као кад човек узме да копа.
– Данас имате једно изванредно доба тражења путева и циљева. Да ли би рекли коју реч о правцу којим би имао да крене наш савремени роман?
– Не, не! – г. Станковић се поново осмехну једва приметним осмехом – и овако сам доста говорио. Шта мислиш шта би они тамо естетичари рекли? Доста ти је ово. И уморан сам.