"Представу играо без плућног крила" Овако су изгледали последњи дани легендарног Бате Стојковића - Бити глумац, па то ми је живот
Данило Бата Стојковић, велики српски глумац, умро је на данашњи дан, 16. марта 2002. године.
Био је изузетног дара и ретке професионалне посвећености. Не само као глумац него и као личност.
Остављао је Данило Бата Стојковић особен, незабораван траг, како у театру тако на филму, али и у историји српске културе уопште.
Изнели га на сцену
Бата Стојковић је дословно из болнице долазио на посао.
Последњих дана ни о чему није желео да разговара осим о фудбалу и позоришту.
Како је његов колега Милан Цаци Михајловић једном рекао, на 300. извођење "Корешподенције" Душко Ковачевић и инспицијент су га буквално донели на представу.
- Одиграо је у даху, али са једним плућним крилом.
Касније су Бата и Цаци "прославили" крај представе са по чашицом виљамовке у тишини.
- Тако је и било, сећам се по фотографији. Седимо Бата и ја, он са цигаретом и чашом руци. То је био наш растанак - причао је Цаци.
Бата Стојковић о животном позиву:
"Бити глумац, па то ми је живот. То је сврха мог живота. Не разумем кад кажу: он као писац и као човек, он као глумац и као човек… Па каква је то подела, ја то не разумем."
Тешко болестан изашао на сцену
Осам дана после 300. "Корешпонденције", 13. фебруара 2002. одиграо је свог последњег "Професионалца".
Словеначки студенти који су се затекли те зиме у Београду су тражили да погледају легендарну представу "Професионалац", у којој је Бата био маестралан као бивши ДБ-овац Лука Лабан, и агитовали на све могуће начине. Он је само због њих тешко болестан изашао на сцену.
Два дана касније, 15. фебруара, опет је отишао у болницу. Преминуо је 16. марта.
Познато је и да се Бата није либио ни да коментарише друштвене и политичке (не)прилике. Фебруара 1991, између осталог, каже:
"Видим како пријатељи кукају и запомажу. Није то да кажеш: аха, сутра ће бити боље. Нема, бре, на видику будућности! Паметан човек зна да ова ситуација не може да легне никако за 50 година. Сва срећа што је ово мало лаковеран народ, луцпрдаст нам је народ, па верује да ће за две-три године бити нешто. Иначе би, да су озбиљнија нека нација, отишли у очин, сви!"
