Сви знамо за Лазу Лазаревића, а готово нико како се догодила његова прерана смрт - Рекао је да ће путовати у осам и по, а отпутовао је у...

О животу и делу нашег великог писца и лекара, Лазе Лазаревића данас се зна готово све, али, како су изгледали његови последњи тренуци и сама смрт, остали су непознаница. 

Хроничар Милан Јовановић Стојимировић у другој књизи "Силуета старог Београда", наводи неке од интригантних гласина ондашњих Београђана, да Лазаревић није имао у кући посебну негу и мир, да је у болести био остављен самом себи... 

Чак се и сам Стојимировић питао, да ли су овакве животне околности и његова рана болест (умро је у 40. години) криве за то што је писац талента какав је поседовао Лаза Лазаревић, писао тако мало. 

У једном писму које је Лазаревићев шурак, Љубомир Н. Христић, потоњи коњички пуковник, ађутант краља Милана и краља Александра Обреновића, упутио брату, описани су последњи дани нашег великана писане речи. 

Писмо је објављено у трећој књизи сабраних дела Лазе Лазаревића, у издању "Гласа Подриња" 1985. године. 

Како је изгледао крај Лазе Лазаревића?

Христић је овако писао о последњим тренуцима Лазиног живота:

"… Лаза је у кревету фактички боловао само недељу дана. Донде се све отимао, лешкарио по диванима обучен и све се као отимао од смрти, која му је давно чело главе стајала. Пре недељу дана наместили смо му његов кревет у његовој соби, тамо где му је обично стајао миндерлук. Чим је легао у кревет, почео је рапидно опадати и то не сваког дана, но формално сваког тренутка. Долазио сам по неколико пута на дан, тако да ме увек погађала та промена на њему. Првих дана могао је сам сести у кревет; доцније су му морали помагати, а последњих дана већ није могао седети, нит променити положај свог тела…"

 "Као лекар показао се до последњег тренутка, преварио се само за четврт сата. Рекао је да ће путовати у осам и по, а отпутовао је четврт сата касније. Камо лепе среће да се сасвим преварио…"

"Извукосмо Полу (прим.аут. Лазина супруга Полексија) напоље и опет остасмо сами. Лаза је превртао очима, на лицу му се указаше јаки болови, он погледа јошт једном, сигурно разумеде у чему је ствар, насмеје се и умре. Заустависмо сказаљку на сахату — било је 8 3/4 сах. увече."

"Дуго ломим главу што му је значио тај осмејак; да л' је то била вулгарна конвулсија бола, или се у томе осмејку изражавала радост што га остављају муке или радост човека што прелази у бољи свет, или презрење лекара, који као да хоће рећи: шта се ви ту заносите: данас ја, сутра ћете ви! А насмејао се тако како је он обично радио кад неко нешто рекне што је и смешно и глупо.

Осмејак на његовом лицу сигурно је хтео рећи: умирем спокојно; нисам никоме ништа дужан, а задужио сам све; нисам никога вређао, а увреде нисам враћао; радио сам да зарадим, али нисам глобио никога; сам сиромах, помагао сам сиротињи; рођен са незнатним именом, створио сам име којим ће се моје потомство и земљаци дичити. - Напослетку, шта може човек више и очекивати!"

Зашто се баш по Лази Лазаревићу зове психијатријска болница?

Србија је 1861. године одлуком књаза Михаила Обреновића добила прву психијатријску болницу "Дом за с ума сишавше" у Докторовој кули, приватној кући, подигнутој 1824. године, а грађевина у очуваном стању и данас припада Специјалној болници за психијатријске болести "Др Лаза К. Лазаревић". 

Лаза Лазаревић је објавио стручне и научне радове из више медицинских области: офталмологије, хирургије, гинекологије, инфектологије, бактериологије, а најзначајније из области неурологије. 

Болесници с менталним поремећајима примани су на лечење по налогу суда, што је неретко била пракса и у напреднијим землјама Европе и Запада. У архиви и документацији болнице "Др Лаза К. Лазаревић" у периоду од 1880. до 1887. године чува се 156 историја болести у које су унете "лекарске сведоџбе", а 50 је својом руком писао и потписао др Лаза К. Лазаревић. 

Он је у наведеном периоду опсервирао готово трећину хоспитализованих душевних болесника ондашње целе Србије.