Преминуо Јосип Пејаковић - обележио је позоришну и филмску сцену бивше Југославије

Босна и Херцеговина остала је без једног од својих најснажнијих уметничких гласова. Јосип Пејаковић, истакнути глумац, писац и хроничар друштва, преминуо је синоћ у 78. години живота. 

Вест о његовој смрти први је потврдио његов син, Дејан Пејаковић, а речи опроштаја и туге преплавиле су друштвене мреже, где се пријатељи, поштоваоци и културна јавност опраштају од човека који је обележио позоришну и филмску сцену бивше Југославије.

Рођен 1948. године у Травнику, Пејаковић је своје прве уметничке кораке начинио у Сарајеву, где је завршио Драмски студио у класи Каће Дорић и Јосипа Лешића. Дипломирао је улогом Тузенбаха у Чеховљевој драми Три сестре, док је у представи Концерт у јајету бриљирао као Филтос, под редитељском палицом Каће Дорић.

Његов уметнички опус оставио је неизбрисив траг: више од 50 премијерних улога у Народном позоришту Сарајево, бројне филмске роле (Људски фактор, Кућа поред пута), као и десетине монодрама у којима је кроз хумор и иронију разоткривао друштвене и политичке аномалије. Међу најзначајнијим позоришним остварењима у којима је учествовао налазе се Коме звоно звони, Кућа оплакана, Вишњик, Браћа Карамазови, Краљ Леар, Хамлет у селу Мрдуша Доња, Хасанагиница, Омер–паша Латас, Легенда о Али-паши, Дивље месо, Фистикови шејтанлуци и многе друге.  

Као уметник, био је дубоко ангажован, увек на страни обичног човека и непоколебљиво искрен у изразу. Његове монодраме постале су културолошки документ времена, а публика га је доживљавала као аутентичан глас народа.

Током последње деценије живота водио је тешку и непрестану борбу са здравственим проблемима. Имао је чак 17 операција, а 2019. године је изјавио да су га многи већ "отписали", иако се тада успешно опоравио.

За свој допринос култури и уметности, Пејаковић је био вишеструко награђиван, међу најзначајнијим признањима су Шестоаприлска награда Града Сарајева (1974), награда ЗАВНОБиХ-а за животно дело (1991), као и награда Удружења драмских уметника БиХ.

Јосип Пејаковић није био само уметник, био је савест времена, глас оних који нису имали прилику да говоре, и непоколебљив борац за истину кроз уметност. Његов одлазак оставља празнину, али и наслеђе које ће трајати далеко изван граница позоришта и филма.