Прва Адамова жена није била Ева, већ Лилит? Побунила се против првог мушкарца и постала мајка свих демона

Често се спомиње да је Лилит била прва Адамова жена, лик који интригира и инспирише безбројне приче, уметничка дела и расправе. Међутим, они који су пажљиво читали Библију и Књигу Постања знају да се она тамо не спомиње експлицитно као таква. Па одакле потиче ово веровање? 

Одговор није једноставан, јер је Лилит митолошка фигура чија историја сеже преко 4000 година уназад, прожета слојевима трансформација и реинтерпретација.Идеја да је Лилит била Адамова прва жена појавила се тек у средњем веку, у јеврејским апокрифним текстовима, али њена генеза далеко је старија – корени јој леже у древним мезопотамским митовима и предањима. У овом тексту истражујемо путовање Лилит кроз време, од тајанственог "ноћног бића" у Књизи Исаије до симбола неукротиве женске снаге у савременом свету.

Зли дух у Месопотамији

У најстаријим траговима који воде до Месопотамије, Лилит се појављује не као конкретна личност, већ као архетипска сила – демон ветра, болести и се**уалног хаоса.

У сумерској митологији, у причи о богињи Инани и светом дрвету хулупу (мит настао око 2000. п.н.е.), Лилит живи у деблу дрвета као непожељна, дивља присутност. Заједно с птицом Анзу и змијом, она представља неукротиву природу коју ни Инана, ни херој Гилгамеш не могу лако савладати. По једној сачуваној верзији Гилгамеш својом секиром успева да је истера и то се често тумачи као симболична победа цивилизације против дивљине.

У акадским и вавилонским текстовима, духови сличног имена – Лилиту и Ардат-Лили – настављају ову традицију. Ови ентитети вребају мушкарце у сновима, доносећи им немир и искушење, док истовремено нападају труднице и новорођенчад, одражавајући дубоке страхове тог доба од смртности, непознатог и снова. Заједничка црта свих ових представљања јесте моћна, неукротива женска фигура која долази из пустиње, таме и ноћи – простора изван људске контроле. Ту већ имамо формирана два важна аспекта мита - да у сновима мушкараца физички општи са њима и да је негативно расположена према трудницама и малој деци. 

Лилит и слични духови у овом периоду често се описују с крилима и птичјим канџама, што се може видети на рељефима попут "Краљице ноћи" (око 1800. п.н.е.), где стоји на лавовима, држећи симболе моћи.

Улазак у јеврејску традицију

Лилит је у јеврејску традицију ушла вероватно током њиховог вавилонског ропства, одакле су то веровање раширили у Израел и друге делове света где су се населил.

Ова митска фигура у јеврејској традицији поприма нове карактеристике прилагођене монотеистичком контексту.

Први и једини директан библијски помен налази се у Књизи пророка Исаије (34:14), а тај одломак гласи:

"И дивље мачке састаће се с хијенама, и пољски дух зваће свога друга; онде ће почивати Лилит и наћи себи почивалиште." Исаија (34:14)

У оригиналном хебрејском тексту стоји ријеч лилит (לִּילִית), што се може превести као "ноћно биће" или "ноћни дух", а понеад се преводило и као "Сова". Значење тог појма у хебрејском није потпуно јасно и може се односити на неку врсту демона, ноћног створења или чак симболички на пустош и опустошење, што је у складу с темом Исаије 34 – пророчанство о Божјем суду над Едомом и претварању земље у пустињу.

Током хеленистичког периода (4.–1. век п.н.е.), када се јудаизам и месопотамијске културе сусрећу с грчком културом, Лилит се претапа у старогрчке митолошке фигуре Ламије И Емпузе.

Посебно је занимљиво да су у хеленистичко доба јеврејске заједнице користиле амајлије с натписима против Лилит, често је зазивајући именом како би се умирила или истерала. На пример, пронађени су артефакти из тог времена с натписима попут "Бежи, Лилит!".

Лилит још увек није прва Адамова жена. Она ће то постати тек у јеврејској традицији у средњем веку.

Прва Адамова жена

Идеја да је Lilith била прва Адамова жена не потиче из Библије, већ из каснијих јеврејских апокрифних и мидрашких текстова. Најважнији текст који говори о Лилит као првој Адамовој жени је "Алфабет Бена Сира", књиге настале између 8. и 10. века нове ере.

Према тој верзији приче, Лилит је створена од исте земље као и Адам, за разлику од Еве која ће касније бити обликована из његовог ребра. Ова једнакост у пореклу постаје темељ сукоба: када је дошло до се**уалног односа, Лилит је одбила да лежи испод Адама, тврдећи да нису створени да би један био надређен другом. Када Адам није хтео да попусти, Лилит је изговорила тајно име Бога, уздигла се и – побегла из Еденског врта.

Бог потом шаље анђеле – Сеноја, Сансеноја и Семангелофа – да је врате, али она одбија, прихватајући судбину демонског бића. Као казну, одређено је да постане мајка бесконачног броја демона, али и да сваког дана губи стотину своје деце. Тада је Бог направио Адаму другу жену, Еву, али овог пута од његовог ребра.

Постаје важан део Кабале

Након што се у "Алфабету Бена Сира" појављује као прва жена Адама, Лилит излази из оквира маргиналног јеврејског фолклора и улази у централни ток јеврејског мистичког мишљења. Током наредних векова, она постаје незаобилазна фигура у кабалистичким, средњовековним и магијским текстовима – увек негде између проклетства и архетипске моћи.

Најзначајнији корак ка теолошком уздизању Лилит долази са Зохаром, основним текстом кабале, састављеним у Шпанији у 13. веку. Ту Лилит није само демон који лута ноћу – већ део дубоке метафизичке структуре универзума. Она је представница Ситра Ахра – "Друге стране";, тј. духовног аспекта таме, хаоса и греха који стоји насупрот божанском реду.

У Зохару, Лилит је често приказана као партнерка Самаелу, анђелу смрти, и заједно чине демонски пар који пародира светост божанског пара (нпр. Адама и Еве). Такође се помиње као заводница мушкараца, која скупља њихову семену течност док спавају – из чега настају демонска бића. Ова идеја осликава средњовековне страхове од се**уалности, снова и губитка контроле.

У периоду између 11. и 18. века, Лилит добија посебно место у јеврејском народном веровању. На зидовима кућа, колевки и постеља, широм Источне Европе, Јевреји постављају амајлије с именима анђела (Санви, Сансанви, Семангелоф) како би заштитили бебе и породиље од Лилит. Ове амајлије су често садржавале и приказе Лилит с везаним рукама, као симбол њене укроћене моћи.

Иако се Лилит не помиње у званичним хришћанским или исламским светим књигама, њен утицај је током средњег века толико нарастао да се њена  функција повремено провлачила кроз гностичке текстове, апокрифне списе, па чак и у неким суфијским предањима. У хришћанском фолклору она се спаја с представом ламије, заводнице и убице новорођенчади, док се у неким исламским митовима појављује као мајка џинова. У Хришћанству она се некада поистовећује са змијом која је кушала Еву и Адама плодом са дрвета познања добра и зла.

Савременост

Мит о Лилит је у савременом свету изгубио доста од својих негативних особина. Изгубивши своју првобитну симболику, постала је феминистичка икона, често виђена као симбол слободе и одбацивања традиционалних родних норми.

У популарној култури, Лилит је присутна у серијама, стриповима и романима, где често носи мрачну, али и оснажујућу симболику.

Такође, у астрологији, Лилит, као "мрачна страна Месеца", почела је да се израчунава средином 20. века, постајући значајан елемент у тумачењу наталних карти.