Вук Караџић умро у Бечу, а на самрти је тражио да му донесу да поједе ово из Србије – нису успели да му испуне жељу

Вук Стефановић Караџић оставио је неизбрисив траг у културној историји српског народа. Његов живот, обележен борбом за стандардизацију језика, очување народних умотворина и афирмацију српске културе у Европи, завршио се 7. фебруара 1864. године.

Преминуо је у Бечу, далеко од родног Тршића и Србије, а његова смрт означила је крај једне епохе. Умро је пре него што су његове идеје о стандардизацији српког језика званично прихваћене у Кнежевини Србији.

О његовој смрти имамо два веродостојна записа. Први је записао Александар Сандић (1836 - 1908), који је једно време био и лични Вуков секретар, а други је записала његова ћерка Мина.

Сандић је написао велики број чланака о Вуку. Посебно је често описивао Вукову смрт, најопширније у тексту који су објавили Голуб Добрашиновић и Боривоје Маринковић у књизи "Сусрети с Вуком". 

У чланку „Смрт Вукова“ Сандић је записао:

„До пред подне оног дана када ће умрети, казивао је, по свом обичају, нешто у перо свом писару и читачу Тиролу — док му у посету не дође славни лекар, професор др Шкода. Распита се како му је, прегледа га и нареди да се старац мане посла. Нека нешто презалогаји, па нека прилегне да се одмори... Старина Вук послуша лекара. У постељи заспа – што 'но кажу – као окупан.

Око четири сата предвече тргну се из сна, ожеднео. — Мина, соколе (тако је од милоште звао своју ћерку Вилхелмину), да ми је сад да се напијем воде са 'Корита Иванбегових', чини ми се да бих одмах оздравио! — МИна му донесе чашу воде. Испи је у сласт. Погледа по соби; застаде погледом на красним јаворовим гуслама изнад своје постеље, с прочелом о зиду. Кљону главом на узглавље и, помислиш, заспа – а не, издахнуо је. Тако се лако старац растао с душом...

Запис ћерке Мине о очевој смрти

У заоставштини аустријског књижевника Лудвига Аугуста Франкла (1810–1893), који је водио доста живу преписку с Мином Караџић-Вукомановић, чува се једна Минина забелешка о Вуковој смрти.

Вук је, према Минином казивању, умро 7. фебруара (по новом календару) у 4 сата после подне. Тога дана био је силно жедан. Имао је температуру. Бунцао је и стално тражио да једе краставце из свог брдовитог завичаја — Тршића. Имао је велике болове. „Траје ли још увек исто? Неће никада проћи“, биле су Вукове речи.

Мина је непрестано била уз свог оца. Вук ју је звао својим "соколом", јер је стално облетала око њега, будно мотрећи на сваки његов покрет. На самрти, обратио јој се речима: „Стално слушам како око мене удараш својим крилима.“

У постељи је провео само један дан. Према Минином запису, и тада је желео да настави с радом – затражио је рукописе да исправља.
„Сутра ме нећете у њему (кревету прим.аут.) задржати“, рекао је.

Упркос томе што је умирао, говорио је одлучно: „Жури ми се! Што се зими не сврши – никад се то неће урадити. У пролеће морам поново да путујем.“