Климатска адаптација никада није била важнија за наш опстанак

Док се светски лидери окупљају у Белему, Бразил, на овогодишњој Конференцији Уједињених нација о климатским променама (ЦОП30), налазимо се на глобалној прекретници.

Година 2024. оборила је температурне рекорде, а свет је по први пут привремено премашио циљ од 1,5 степени Целзијуса. Сада смо на путу да га трајано пређемо у року од само пет година.

То значи да акција на пољу адаптације никада није била важнија за наш опстанак.
Од 2000. до 2019. године, климатске промене су најугроженије земље света коштале око 525 милијарди долара. Тај терет и даље расте, угрожавајући животе и бришући тешко стечене развојне резултате.
Процењује се да ће глобална годишња штета до 2050. године износити између 19 и 59 трилиона долара. Још поразнији податак: светска економија је већ закључана у губитак од 19% прихода до 2050. године због климатских промена, без обзира на успех данашњих напора за ублажавање.

Адаптација као инвестиција, не трошак

Једна ствар је јасна: последица нечињења је далеко већа од последице деловања.
Свет мора престати да гледа на адаптацију као на трошак, и да је види као инвестицију која јача економије и гради здравије, сигурније заједнице.

Сваки долар уложен у адаптацију може донети више од десетоструке користи кроз избегнуте губитке и додатне економске, друштвене и еколошке користи.
Сваки долар уложен у пољопривредна истраживања и развој доноси сличне поврате за мале пољопривреднике, рањиве заједнице и екосистеме.

То важи чак и ако се климатске катастрофе не догоде. Ефикасна адаптација не само да спашава животе, већ и економски оправдава отпорност.

Ако заиста желимо да се суочимо са кризама данашњег света, морамо ставити људе – нарочито најугроженије – у центар свих разговора и напора. Они који су најмање одговорни за климатске промене морају бити први којима ће финансирање стићи.

Снага локалних заједница

Локално вођена адаптација нуди пут напред: даје заједницама контролу над сопственом будућношћу, бори се против структуралних неједнакости и јача локалне капацитете.

Данас више од 2 милијарде људи зависи од малих пољопривредних газдинстава за егзистенцију, али само 1,7% климатског финансирања долази до домородачких заједница и локално вођених фарми.
Системи мале пољопривреде, кључни за многе у земљама у развоју, добијају тек 0,8% међународног климатског финансирања.
То је дубоко неправедно. Управо су ти људи и системи најугроженији климатским утицајима – и често најбоље позиционирани да спроведу локално ефикасна и регионално прилагодљива решења.

У том контексту, одговарајуће инвестиције у глобалне мреже попут Консултативне групе за међународна пољопривредна истраживања (ЦГИАР) могу убрзати и проширити технологије које локални системи могу усвојити.

Такви алати могу повећати отпорност и продуктивност у земљама са ниским и средњим приходима, смањујући неједнакости и унапређујући родну равноправност и друштвену укљученост.
Ширење таквих напора биће кључно за прелазак на системска климатска решења.

Наш циљ мора бити прелазак од преговора ка примени, како бисмо заштитили животе, очували имовину и унапредили једнакост.

Финансирање и политичка воља

Треба имати на уму да је адаптација по својој природи локална – обликују је географија, заједнице и системи управљања.
Одговор на овај изазов захтева више од обећања; потребни су квалитетни јавни и приватни извори финансирања који су доступни угроженим земљама и заједницама.

Зато владе широм света, нарочито оне у земљама са високим приходима, морају осмислити институционалне механизме и политике које ће прикупљати додатна јавна средства, стимулисати тржишта и уградити отпорност у сваку инвестициону одлуку.

Амазон као симбол нове фазе

Деценија након Париског споразума поставила је темеље за свет у миру са планетом.

А сада, када се ЦОП30 одржава у срцу Амазона, морамо учинити адаптацију глобалним приоритетом и видети отпорност као инвестициони задатак 21. века.

У својој суштини, климатско финансирање треба да покреће развојне путеве који стављају људе на прво место.
У Белему, лидери сада морају затворити јаз у финансирању адаптације и осигурати да средства стигну до оних који су на првим линијама климатске борбе.

Потребно је подржати националне стратегије отпорности, реплицирати успешне иницијативе и ставити отпорност у средиште финансијског одлучивања.

ЦОП30 мора бити трансформативан и довести до тржишта која награђују отпорност, заједница које су боље заштићене и економија заснованих на чвршћим, климатски отпорним темељима.

Нека ово буде тренутак када ћемо коначно прећи са свести на усклађеност, и са амбиције на акцију.

Наш заједнички опстанак зависи од тога.

Питање је – да ли ће наши лидери имати политичку вољу да то учине?