Миљковић о најскупљем трансферу у историји: "Звали су ме Господин милијарда, а тај новац је отишао у Партизан" (ВИДЕО)
Један од најбољих одбојкаша свих времена, Иван Миљковић гостовао је код свог некадашњег саиграча Андрије Герића у подкасту, где је говорио о својој богатој каријери.
Миљковић је као гост подкаста "Прича за медаљу" детаљно говорио о преласку из Партизана, за који је играо од 1996. до 2000. у италијански клуб Лубе Мачерата.
- Три, четири године пре 2000, пре него што сам ја отишао за Италију, тај клуб је експресно прелазио из треће лиге у другу, из друге у прву… И онда су агресивно кренули да инвестирају у одбојку генерално, не би ли направили значајне резултате у Италији. Мене су игром случаја препознали као потенцијал за дужи временски период. Још пре освојених Олимпијских игара био сам препознат као неко ко би задовољио ту позицију и неко ко ће њима на дужи временски период омогућити стабилност. Кад сам освојио олимпијско злато већ сам имао потписан уговор - рекао је Миљковић.
Бивши одбојкаш је открио да је био задовољан овим транфером.
- То је сада званично можда и најскупљи трансфер у историји одбојке. Звали су ме “мистер милијардо”, односно господин милијарда, јер је тада плаћено скоро милион марака, то јест милијарда италијанских лира у том тренутку. Тај новац је отишао на рачун Одбојкашког клуба Партизан, колико се сећам. Ја сам био у том моменту задовољан. Између ОК Партизан и државне заједнице СЦГ – вођени су разговори да ја одем за Будву. Међутим, ја сам и лично председнику државе и Будванске Ривјере господину Маровићу рекао да имам друге планове у свом животу. Драго ми је што ме тај клуб који је био у врху СЦГ одбојке позвао на разговор, али ја сам као млад човек себи перспективу желео да градим у некој другој земљи. Поготово у Италији. То се на крају обистинило - изјавио је он.
У италијанском клубу је у првом мандату остао три године, да би се вратио у сезони 2015/16.
- Лубе је био спреман да плати обештећење. Понудио ми је уговор на четири године. Још једна непозната ствар је да ми је већ након прве године, иако сам имао потписан уговор – клуб је мени пришао и рекао: ‘Ми смо веома задовољни тобом, спремни смо да ти повећамо уговор’. Без икаквог очекивања са моје стране. То ми се први пут десило. Касније се испоставило да сам остао седам година у том клубу. Сваке календарске године у том клубу, а и током целе каријере, сам освојио минимум један трофеј - истакао је он и додао:
- Ја нисам разумео италијански језик тада, нисам ни пратио новине… О томе су ми касније причали и показивали ми. Оно што је мене тада занимало јесте само да играм одбојку. Себе сам задовољио тиме што сам био у Италији, то сам желео као клинац. Да пружим све од себе на тренингу и утакмици. Част ми је била да будем међу најбољим играчима. Свако јутро сам се будио са мотивом да будем бољи од најбољих. То ме и красило и одржавало до краја каријере. Наравно, са 20 година ја нисам био ни одушевљен повећањем уговора који су понудили сами од себе. Нисам стављао новац на прво место. То сам и у књизи написао. У тренутку одласка у Италију није било мобилних телефона, били су обични, а тада је велику улогу одиграла моја тетка. Она је нашла преко неких својих веза број од Никола Грбића. Назвала га је, нашла га је у Клеку, и питала шта би могао да посаветује њеног нећака, пошто иде у Италију. Ја сам тек тада ушао у репрезентацију, имао сам према Николи и осталима поштовање. Он је тада дао паметан савет, који се после испоставио као веома битна ставка током целе каријере – да, треба да одеш у Италију, али треба и да добијеш најбољи могући уговор који можеш јер тај први ти представља репер за све остале уговоре. Нису били новци најбитнији, али имали су одређену тежину јер ипак ту прелазиш из приче да ја то играм из љубави у причу – играм из љубави, али су и паре почеле да буду битне.
