Док Русија и Украјина преговарају, спрема се крвопролиће: Пад Славјанска и Краматорска промениће ток рата - Обе стране у јеку припрема жестоких офанзива
Зимски оперативни застој на бојишту све више личи на технички предах него на политички сигнал. Трилатерални разговори Русије, САД и Украјине у Абу Дабију улазе у други круг 1. фебруара, потврђено је данас из Москве, уз дипломатски речник о "конструктивности" и "напретку", али основна логика рата остаје иста.
Иницијатива је на терену, а преговори за сада служе као паралелни канал притиска, тестирања и припреме наредних потеза. У таквом оквиру реалније је очекивати дуг процес исцрпљивања него брз мировни споразум који би затворио кључне територијалне спорове.
Најтврђа тачка је и даље Донбас. Тешко је замислити план у којем Русија добровољно одустаје од контроле макар целог Донбаса, јер је то у Москви већ одавно дефинисано као стратешки минимум. Луганска област је практично под пуном руском контролом, док у Доњецкој и даље остаје значајан простор под украјинском контролом, уз велику политичку и симболичку вредност за обе стране. Херсон и Запорожје имају другачију преговарачку динамику, јер је реч о широким, разуђеним фронтовима где су линије контроле променљиве, а сама Москва разуме да њена ранија формална „анексија“ може имати функцију полуге. Донбас је ту срж наратива, логистике и дугорочног безбедносног концепта Русије.
Зато треба детаљно сагледати стање на фронту, са нагласком на потенцијалне нове операције. Бројни руски извори (најчешће провојни блогови који све прате из сата у сат) сугеришу да је много тога у припреми. То додатно потврђује да Москва вероватно уопште нема очекивања да би се у наредним преговорима могло нешто драматично променити.
Оперативно планирање за 2026. годину све јасније се фокусира на две велике линије. Русија територију шири готово свакодневно, али је темпо спор јер се напредовање плаћа људством, муницијом и временом, док је украјинска одбрана слојевита, минирана и ослоњена на прецизне ударе. У таквим условима важније је где се може изазвати оперативни слом, а не само освојити још неколико села. Два правца се издвајају из распореда снага и последњих померања: смер ка великој утврђеној агломерацији Славјанск–Краматорск и смер ка Орехову, а затим даље ка Запорожју, уз оживљавање дњепарског сектора.
Украјинске резерве комплетно развучене
На северу, сектор Сумија делује као пример секундарног притиска. Отварање новог правца у децембру и заузимање насеља без већег отпора више личи на потез који развлачи украјинске резерве и отежава пребацивање бригада на важније тачке. Тај сектор може остати активан као стална претња, нарочито ако је циљ натерати Кијев да држи снаге уз границу, али би за дубоку офанзиву била потребна концентрација коју руска страна вероватно чува за друге правце. У том смислу, Суми нису „заборављени“, већ се користе као механизам расподеле украјинског стреса.
У Харковској области кључ је логистика. Борбе око Купјанска, а посебно око железничке станице Купјанск-Узловој, имају јасну функцију, јер померање линије фронта 15 до 20 километара западније отвара могућност директног железничког снабдевања из Белгородске области ка руској групи снага на том сектору. Тиме се смањује логистичка рањивост, скраћују линије снабдевања и олакшава одржавање притиска и код Купјанска и код Лимана. Паралелно, напредовање из правца Волчанска, уз низ заузетих насеља и додатних осам до десет километара, делује као полуга која притиска украјинску позадину и одвлачи резерве са купјанског чворишта.
Кључна тачка за обруч
Лиман је важан јер отвара приступ реци Северски Доњец и северној страни будућег обруча ка Славјанску и Краматорску. Рушење последњих прелаза преко реке указује на намеру исцрпљивања гарнизона и постепеног стезања, док излазак на обале на више тачака показује да се ствара мрежа упоришта за будући прелазак. Руска војска је 2022. године имала озбиљне проблеме на том терену, па ће извођење и темпо зависити од инжењерије, ватрене припреме и способности да се украјинска артиљерија држи под контролом. Ако се Доњец пређе у повољним условима, северни крак притиска на Славјанск–Краматорск постаје оперативно реалан.
На јужнијем делу донбаског лука, правац Северск–Часив Јар–Константиновка изгледа као део исте шире слике. Заузимање појединих насеља и потискивање дуж речне линије даје руским снагама постепену могућност да се приближе зони која је за Украјину највеће преостало утврђено средиште. Операција која би заиста циљала стезање Славјанска и Краматорска захтева синхронизацију најмање три групе снага, уз прецизно темпирање како би се избегло трошење у фронталним нападима без добитка. Управо зато је вероватније да би такав подухват уследио средином или у другој половини године.
Покровск–Мирноград је још једно чвориште које се сада налази на раскрсници. Елиминација „џепа“ и борбе у децембру и текућем месецу сугеришу да је руска страна ту завршила једну велику операцију и прешла у фазу попуне и прегруписавања. Из тог подручја логично се отварају две опције:
1. притисак на север ка Добропољу и ка јужној страни обруча око Славјанска и Краматорска,
2. кретање на запад ка граници Дњепропетровске области, где су утврђења слабија.
Избор између те две опције није само војно, већ и политичко питање циљева, јер продор у Дњепропетровску област мења психологију рата и ствара нове притиске на украјинску државу.
Јужни сектор око Запорожја и Дњепра све више личи на другог великог кандидата за офанзиву. Пад Гуљајпоља и напредовање ка Степногорску оживели су дуго статичну линију уз Дњепар, док Орехов остаје главна украјинска тачка отпора на путу ка самом Запорожју. Директан напад са југа је тежак због одбрамбених линија, па се тежиште премешта на бочна стезања из правца Гуљајпоља и Степногорска. Ако украјинска страна ту претрпи губитке упоредиве са онима које су имале поједине бригаде у донбаским „џеповима“, одбрана леве обале Запорожја постаје знатно сложенија, а Кијев мора да повлачи резерве са других сектора.
У политичком смислу, преговори и офанзиве нису нужно супротстављени процеси, већ два алата исте стратегије. Док се у Абу Дабију разговара, карте на терену се покушавају променити, јер без промене односа контроле територије нема ни промене преговарачке математике.
Трамп, према наводима из политичких кругова, поручује Зеленском да безбедносне гаранције из САД не долазе без пристанка на губитак макар Донбаса, док Зеленски не показује спремност на такав потпис све док оружје и новац и даље пристижу и док верује да време ради за њега кроз наставак подршке. Европске силе и Вашингтон у пракси и даље третирају Украјину као посредника у рату исцрпљивања са Русијом, уз хладан прорачун да је продужавање сукоба корисно ако повећава руске губитке, док украјински губици у тој рачуници остају политички „подношљиви“, односно прилично небитни.
