Dok Rusija i Ukrajina pregovaraju, sprema se krvoproliće: Pad Slavjanska i Kramatorska promeniće tok rata - Obe strane u jeku priprema žestokih ofanziva
Zimski operativni zastoj na bojištu sve više liči na tehnički predah nego na politički signal. Trilateralni razgovori Rusije, SAD i Ukrajine u Abu Dabiju ulaze u drugi krug 1. februara, potvrđeno je danas iz Moskve, uz diplomatski rečnik o "konstruktivnosti" i "napretku", ali osnovna logika rata ostaje ista.
Inicijativa je na terenu, a pregovori za sada služe kao paralelni kanal pritiska, testiranja i pripreme narednih poteza. U takvom okviru realnije je očekivati dug proces iscrpljivanja nego brz mirovni sporazum koji bi zatvorio ključne teritorijalne sporove.
Najtvrđa tačka je i dalje Donbas. Teško je zamisliti plan u kojem Rusija dobrovoljno odustaje od kontrole makar celog Donbasa, jer je to u Moskvi već odavno definisano kao strateški minimum. Luganska oblast je praktično pod punom ruskom kontrolom, dok u Donjeckoj i dalje ostaje značajan prostor pod ukrajinskom kontrolom, uz veliku političku i simboličku vrednost za obe strane. Herson i Zaporožje imaju drugačiju pregovaračku dinamiku, jer je reč o širokim, razuđenim frontovima gde su linije kontrole promenljive, a sama Moskva razume da njena ranija formalna „aneksija“ može imati funkciju poluge. Donbas je tu srž narativa, logistike i dugoročnog bezbednosnog koncepta Rusije.
Zato treba detaljno sagledati stanje na frontu, sa naglaskom na potencijalne nove operacije. Brojni ruski izvori (najčešće provojni blogovi koji sve prate iz sata u sat) sugerišu da je mnogo toga u pripremi. To dodatno potvrđuje da Moskva verovatno uopšte nema očekivanja da bi se u narednim pregovorima moglo nešto dramatično promeniti.
Operativno planiranje za 2026. godinu sve jasnije se fokusira na dve velike linije. Rusija teritoriju širi gotovo svakodnevno, ali je tempo spor jer se napredovanje plaća ljudstvom, municijom i vremenom, dok je ukrajinska odbrana slojevita, minirana i oslonjena na precizne udare. U takvim uslovima važnije je gde se može izazvati operativni slom, a ne samo osvojiti još nekoliko sela. Dva pravca se izdvajaju iz rasporeda snaga i poslednjih pomeranja: smer ka velikoj utvrđenoj aglomeraciji Slavjansk–Kramatorsk i smer ka Orehovu, a zatim dalje ka Zaporožju, uz oživljavanje dnjeparskog sektora.
Ukrajinske rezerve kompletno razvučene
Na severu, sektor Sumija deluje kao primer sekundarnog pritiska. Otvaranje novog pravca u decembru i zauzimanje naselja bez većeg otpora više liči na potez koji razvlači ukrajinske rezerve i otežava prebacivanje brigada na važnije tačke. Taj sektor može ostati aktivan kao stalna pretnja, naročito ako je cilj naterati Kijev da drži snage uz granicu, ali bi za duboku ofanzivu bila potrebna koncentracija koju ruska strana verovatno čuva za druge pravce. U tom smislu, Sumi nisu „zaboravljeni“, već se koriste kao mehanizam raspodele ukrajinskog stresa.
U Harkovskoj oblasti ključ je logistika. Borbe oko Kupjanska, a posebno oko železničke stanice Kupjansk-Uzlovoj, imaju jasnu funkciju, jer pomeranje linije fronta 15 do 20 kilometara zapadnije otvara mogućnost direktnog železničkog snabdevanja iz Belgorodske oblasti ka ruskoj grupi snaga na tom sektoru. Time se smanjuje logistička ranjivost, skraćuju linije snabdevanja i olakšava održavanje pritiska i kod Kupjanska i kod Limana. Paralelno, napredovanje iz pravca Volčanska, uz niz zauzetih naselja i dodatnih osam do deset kilometara, deluje kao poluga koja pritiska ukrajinsku pozadinu i odvlači rezerve sa kupjanskog čvorišta.
Ključna tačka za obruč
Liman je važan jer otvara pristup reci Severski Donjec i severnoj strani budućeg obruča ka Slavjansku i Kramatorsku. Rušenje poslednjih prelaza preko reke ukazuje na nameru iscrpljivanja garnizona i postepenog stezanja, dok izlazak na obale na više tačaka pokazuje da se stvara mreža uporišta za budući prelazak. Ruska vojska je 2022. godine imala ozbiljne probleme na tom terenu, pa će izvođenje i tempo zavisiti od inženjerije, vatrene pripreme i sposobnosti da se ukrajinska artiljerija drži pod kontrolom. Ako se Donjec pređe u povoljnim uslovima, severni krak pritiska na Slavjansk–Kramatorsk postaje operativno realan.
Na južnijem delu donbaskog luka, pravac Seversk–Časiv Jar–Konstantinovka izgleda kao deo iste šire slike. Zauzimanje pojedinih naselja i potiskivanje duž rečne linije daje ruskim snagama postepenu mogućnost da se približe zoni koja je za Ukrajinu najveće preostalo utvrđeno središte. Operacija koja bi zaista ciljala stezanje Slavjanska i Kramatorska zahteva sinhronizaciju najmanje tri grupe snaga, uz precizno tempiranje kako bi se izbeglo trošenje u frontalnim napadima bez dobitka. Upravo zato je verovatnije da bi takav poduhvat usledio sredinom ili u drugoj polovini godine.
Pokrovsk–Mirnograd je još jedno čvorište koje se sada nalazi na raskrsnici. Eliminacija „džepa“ i borbe u decembru i tekućem mesecu sugerišu da je ruska strana tu završila jednu veliku operaciju i prešla u fazu popune i pregrupisavanja. Iz tog područja logično se otvaraju dve opcije:
1. pritisak na sever ka Dobropolju i ka južnoj strani obruča oko Slavjanska i Kramatorska,
2. kretanje na zapad ka granici Dnjepropetrovske oblasti, gde su utvrđenja slabija.
Izbor između te dve opcije nije samo vojno, već i političko pitanje ciljeva, jer prodor u Dnjepropetrovsku oblast menja psihologiju rata i stvara nove pritiske na ukrajinsku državu.
Južni sektor oko Zaporožja i Dnjepra sve više liči na drugog velikog kandidata za ofanzivu. Pad Guljajpolja i napredovanje ka Stepnogorsku oživeli su dugo statičnu liniju uz Dnjepar, dok Orehov ostaje glavna ukrajinska tačka otpora na putu ka samom Zaporožju. Direktan napad sa juga je težak zbog odbrambenih linija, pa se težište premešta na bočna stezanja iz pravca Guljajpolja i Stepnogorska. Ako ukrajinska strana tu pretrpi gubitke uporedive sa onima koje su imale pojedine brigade u donbaskim „džepovima“, odbrana leve obale Zaporožja postaje znatno složenija, a Kijev mora da povlači rezerve sa drugih sektora.
U političkom smislu, pregovori i ofanzive nisu nužno suprotstavljeni procesi, već dva alata iste strategije. Dok se u Abu Dabiju razgovara, karte na terenu se pokušavaju promeniti, jer bez promene odnosa kontrole teritorije nema ni promene pregovaračke matematike.
Tramp, prema navodima iz političkih krugova, poručuje Zelenskom da bezbednosne garancije iz SAD ne dolaze bez pristanka na gubitak makar Donbasa, dok Zelenski ne pokazuje spremnost na takav potpis sve dok oružje i novac i dalje pristižu i dok veruje da vreme radi za njega kroz nastavak podrške. Evropske sile i Vašington u praksi i dalje tretiraju Ukrajinu kao posrednika u ratu iscrpljivanja sa Rusijom, uz hladan proračun da je produžavanje sukoba korisno ako povećava ruske gubitke, dok ukrajinski gubici u toj računici ostaju politički „podnošljivi“, odnosno prilično nebitni.
