Пакао под земљом: 17. новембар, дан када је Алексиначки рудник заувек угасио 90 живота

Пре тачно 36 година, 17. новембра 1989. године, Алексиначки рудник "Морава" постао је место највеће рударске трагедије у историји Србије. На дубини од 700 метара у јами погинуло је 90 рудара прве смене. Узрок несреће био је пожар, изазван варницама приликом аутогеног заваривања, који је убрзо претворио подземне ходнике у смртоносну замку од дима и угљене прашине.

У раним јутарњим сатима, 168 рудара сишло је у јаму (окно) Алексиначког рудника. Четворица радника секла су део гвоздене подграде апаратима за аутогено заваривање, када је дошло до варничног пожара. Већина страдалих угушила се од густог дима и гасова, док су неки до последњег даха покушавали да дођу до отвора са свежим ваздухом. Спасилачке екипе наишле су на тешке услове: одроне, високу концентрацију метана и густ дим, што је значајно успорило извлачење тела.

Екипа спасилаца радила је непрекидно 25 дана како би извукла све настрадале рударе. 

Међу њима било је 132 деце која су остала без очева, а 90 породица остало је без најмилијих.

Рудник "Морава" био је један од највећих угљенокопа у Србији, са залихама од 27 милиона тона угља довољним за више од 100 година експлоатације. Трагедија је, међутим, натерала надлежне да 1990. године трајно затворе рудник, а улаз у јаму је бетониран.

Трагедија је оставила и дубок емоционални траг. Држава, локалне заједнице и хуманитарне организације пружиле су подршку породицама настрадалих, а деца су добила стипендије како би наставила школовање.

На месту трагедије данас стоји споменик са именима свих 90 рудара, као вечни подсетник на њихове животе и храброст. Сваке године, 17. новембар обележава се у знак сећања, али и као упозорење на значај безбедности у рударству.

Ужас у Алексиначком руднику и данас се памти не само као догађај који је потресао Алексинац, већ и као симбол ризика са којима се рудари свакодневно суочавају, као и снаге и солидарности заједнице која се тада окупила око погођених породица.

На месту несреће данас је тишина, прекинута само звуком ветра који пролази кроз напуштене хале и зарасле шине. Простор је обрасао у траву, а стара рударска опрема рђа под утицајем времена. Иако више није функционалан, рудник је и даље место на које долазе деца погинулих рудара, бивши колеге и локални мештани да се помоле и сете. Свака година без одговора појачава осећај неправде, али и упорности да се сећање одржи. Алексиначки Рудник постао је тиха опомена  и подсетник да се трагедије не смеју прећутати.