Pakao pod zemljom: 17. novembar, dan kada je Aleksinački rudnik zauvek ugasio 90 života

Pre tačno 36 godina, 17. novembra 1989. godine, Aleksinački rudnik "Morava" postao je mesto najveće rudarske tragedije u istoriji Srbije. Na dubini od 700 metara u jami poginulo je 90 rudara prve smene. Uzrok nesreće bio je požar, izazvan varnicama prilikom autogenog zavarivanja, koji je ubrzo pretvorio podzemne hodnike u smrtonosnu zamku od dima i ugljene prašine.

U ranim jutarnjim satima, 168 rudara sišlo je u jamu (okno) Aleksinačkog rudnika. Četvorica radnika sekla su deo gvozdene podgrade aparatima za autogeno zavarivanje, kada je došlo do varničnog požara. Većina stradalih ugušila se od gustog dima i gasova, dok su neki do poslednjeg daha pokušavali da dođu do otvora sa svežim vazduhom. Spasilačke ekipe naišle su na teške uslove: odrone, visoku koncentraciju metana i gust dim, što je značajno usporilo izvlačenje tela.

Ekipa spasilaca radila je neprekidno 25 dana kako bi izvukla sve nastradale rudare. 

Među njima bilo je 132 dece koja su ostala bez očeva, a 90 porodica ostalo je bez najmilijih.

Rudnik "Morava" bio je jedan od najvećih ugljenokopa u Srbiji, sa zalihama od 27 miliona tona uglja dovoljnim za više od 100 godina eksploatacije. Tragedija je, međutim, naterala nadležne da 1990. godine trajno zatvore rudnik, a ulaz u jamu je betoniran.

Tragedija je ostavila i dubok emocionalni trag. Država, lokalne zajednice i humanitarne organizacije pružile su podršku porodicama nastradalih, a deca su dobila stipendije kako bi nastavila školovanje.

Na mestu tragedije danas stoji spomenik sa imenima svih 90 rudara, kao večni podsetnik na njihove živote i hrabrost. Svake godine, 17. novembar obeležava se u znak sećanja, ali i kao upozorenje na značaj bezbednosti u rudarstvu.

Užas u Aleksinačkom rudniku i danas se pamti ne samo kao događaj koji je potresao Aleksinac, već i kao simbol rizika sa kojima se rudari svakodnevno suočavaju, kao i snage i solidarnosti zajednice koja se tada okupila oko pogođenih porodica.

Na mestu nesreće danas je tišina, prekinuta samo zvukom vetra koji prolazi kroz napuštene hale i zarasle šine. Prostor je obrasao u travu, a stara rudarska oprema rđa pod uticajem vremena. Iako više nije funkcionalan, rudnik je i dalje mesto na koje dolaze deca poginulih rudara, bivši kolege i lokalni meštani da se pomole i sete. Svaka godina bez odgovora pojačava osećaj nepravde, ali i upornosti da se sećanje održi. Aleksinački Rudnik postao je tiha opomena  i podsetnik da se tragedije ne smeju prećutati.