Традиција коју не познајемо: Слава, чесница и бадњак су представа? Етнолошкиња др Весна Марјановић за СД разбија митове и открива шта је стварна традиција

Етнолошкиња и антрополошкиња проф. др Весна Марјановић за наш портал разоткрива шта се заправо крије иза масовног "повратка традицији", због чега су ритуали смрти најснажнији показатељи наше културне прошлости, али и како су медији и трговина преобликовали значење обичаја које данас масовно славимо.

Србија је позната по разноликим обичајима и богатом фолклору. Шта бисте рекли да је срж наше традиције – оно што се, упркос времену и савременим променама, најмање мења?

- Конструисана слика прошлости уз помоћ предања и постојеће грађе о народним обичајима и веровањима неоспорно указује на моделе духовног наслеђа проистеклих из образаца архаичних култура Балкана, посебно балканских сточара. Сточари су били носиоци и преносиоци многих образаца понашања и мишљења до скорашњег времена, изграђен је један веома синкретичан модел културе у чијим основама и чуварима обредног понашања доминирају полне и родне улоге мушкараца и жена. У тим оквирима колективног деловања креће се и контекст обичаја Срба са одликама различитости у скупу постављених правила преношених из генерације у генерацију. Обичаји и ритуали који могу изгледати наивни и апсурдни савременим људима, у ствари су веома рационални и довољно разумљиви, наравно ако су сагледани у времену када су имали своја пуна значења - каже за наш портал проф. др. Марјановић и наставља:

- Примера има безброј, али је један од најопштијих садржан у бризи за ближње, специфичном односу према смрти, према покојницима и прецима. Код Срба у целини, обичаји су се чували, губили и поново појављивали. Све то зависи од оног што су заједнице било да је реч о породици, насељу или ширем друштву сматрале да треба чувати, напусти јер нису садржајно били битни у протоку времена или обновити. То је уобичајени ритам и код других народа тако да Срби у томе нису изузеци. Треба имати на уму да нема обичаја који се не мења. Попут свих процеса кроз које једно друштво пролази и обичаји као неписана правила у понашању заједница подлежу променама и усклађивању с временом у којем се живи. 

С обзиром на то да је прошлост у Србији обележена углавном аграрним друштвом и његовом повезаношћу с природом и законима цикличности у природи (ритмом рађања, трајања и умирања) тако се и народ понашао како би у сфери трајања обезбедио егзистенцијалне услове. Одвајањем од таквих постулата због технолошког напретка, модернизације живота и све више школованих људи, у фрагментима је остало понешто од мишљења и понашања из прошлости до савременог доба у синтагми "ваља се" или "не ваља то и то …", а да се прави разлог чињењу или не чињењу изгубио. 

Најмање се су се изгубиле оне праксе везане за животни циклус обичаја, посебно код погребног дела обредних радњи, истиче Весна.

Које обичаје из савременог живота можемо сматрати "новом традицијом"? Да ли нас и они повезују са неким старијим обрасцима 
понашања?

- У многим друштвима као и код Срба обичаји и обичајне праксе се измишљају и тумаче коренима традиције. Традиција је променљива категорија, није статична, а одликује се флуидношћу као и обичаји. У нашем друштву препуна је романтичарских тумачења под слоганом предачког наслеђа. Да би се нешто одредило традицијом оно мора да буде препознатљиво у основној структури, на пример попут светковања крсне славе, Бадњег дана и слично. Наравно да и ови поменути празници данас садрже сасвим другачије понашање појединаца и заједница. Такође треба споменути и "излазак" чеснице на Божић у јавни простор и колективно ломљење чесница  на трговима и другим јавним местима. 

Чесница је била везана за домаћи, интимни простор и припадала је укућанима. Бацање "чуваркуће", првог бојеног јајета за Ускрс од претходне године у реку је сасвим нова појава у градским срединама као и куповина бадњака, ђурђевданских и ивањданских венаца на пијацама. Кићење домаћег простора фарбаним јајима попут украшавања дома за Божић или вечера на поду у солитерима на Бадње вече, кићење бадњака као божићне јелке и сл. Све је то нека врста сурвивала прошлости али не са оним значењима и  симболиком из прошлих времена и живота наших предака.

Намерно не спомињем "ноћ вештица" јер је то прежитак старе европске традиције пренет у америчко друштво па враћен Европи у комерцијалном и новом светлу. Ни ту нисмо изузетак. И у нашем друштву су задржане поворке маскираних учесника у одређено доба године а свака заједница је прилагодила свом календару спровођење опхода насеља и домаћинстава. Стога и овај догађај не сматрам новином, већ је новина само у времену када се када организује.

Данас смо суочени и са злоупотребом "традиције" те се под капом традиционализма прилично измишља како би се заједнице контролисале емотивним путем. Такође, комерцијализацији већих празника који у себи садрже данас сведене обредне радње нисмо ни ми као друштво одолели, па се нпр. у црквама продају бадњаци, ђурђевдански и ивандански венчићи и слично. Маркети продају чоколадне Деда Мразеве, зеке, зелену младу пшеницу и друге симболе појединих празника. 

Дешава се да свештеници почетком јесени освештавају у бурадима воду којом се после месе славски колачи у пекарама те продају са налепницом "колач умешен од освећене воде". Чак су се у претходним годинама у појединим насељима такмичили чији ће наложен бадњак бити виши, па су те гомиле дрвених облица личиле на огромне запаљене купе. Као и чесница и бадњак је био у прошлости везан искључиво за кућно огњиште, док је данас у јавном простору, у портама цркви. То је и разумљиво јер се потпуно другачије живи - каже проф. др. Марјановић за портал Србија Данас.

Када говоримо о ритуалима везаним за смрт, који део Србије, по Вашем мишљењу, има најупечатљивије или најнеобичније обичаје? Да ли постоји нешто што чак и Вас као стручњака изненади?

- Сви крајеви у Србији и Балкану имају веома упечатљиве радње у погребним обичајима. Путем медија дошло је до истицања популације, посебно Влаха у источној Србији, мада на целом подручју има сачуваних архаичних поступака када се испраћа покојник. 

У низу ритуала из корпуса погребних обичаја још увек се, у већини крајева, пажљиво изводе заштитни ритуали попут паљења свеће, везивања и одвезивања руку и ногу, затварања очију, чувања покојника, прекривање огледала, данас и телевизора као и свих сјајних површина у простору, изношења покојника, чишћења куће, ударања ексера на место где се налазио сандук с покојником, отварања или затварања прозора, просипања воде и друге бројне радње, како би се онемогућило души умрлог да се врати.

До годину дана врше се сви ритуали како би се правилно покојник испратио у заједницу предака и тада се јако поштују архаичне радње - даће (парастоси), излазак на гробље, окупљање породице и пријатеља у временском распону како налажу црквена правила са примесом народне праксе изношења хране на гробље или приређивањем ручка/вечере сада у ресторанима, а у прошлости у домаћинствима.

Пошто се покојник испрати у заједницу предака (нека врста друге сахране након годину дана од смрти) становништво посећује у великом броју своје умрле о задушницама. Има их 4 према црквеном календару (Митровске, Михољске, уочи великог Ускршњег поста и уочи Духова).  

Да би се према веровањима све неометано извело када пристигне судњи час, потребно је да заједно, живи сродници и покојник прођу кроз ритуале очишћења, јер су подједнако, постављени у раван нечистих. Уколико се сви започети ритуали изведу до краја и према уређеним обрасцима понашања утемељеним у обичајима, од момента смрти, па до навршених четрдесет дана, односно до године дана, смањује се опасност од изазивања непожељног зла које може да нанесе умрли у ближој и даљој околини. 

Такав однос према оностраности, трансцеденталном схватању другог света и позицији душа предака у њему, по свему судећи дошао је много касније у развоју религијских поларизација мишљења о добру и злу.

Оно с чим сам се сусрела у 21. столећу јесте да се још увек у појединим крајевима, код две узастопне сахране у породици, фиктивно сахрањује тзв. лутка или кокош како би се спречила трећа смрт. Осим тога, верује да се упокојени може "повампирити" па нарочито старим људима забадају иглу у пету или у ресицу уха. 

Као етнолог имала сам утисак да је немогуће о неком облику ширег народног веровања говорити и расправљати а да се не узму у обзир наративи и контексти у којима се одређени феномени (вампиризам) развијају кроз време и простор, те постају интегрални делови веровања у структури неког друштва, подједнако у својој дијахроној и синхроној природи, на магијско-религијском или друштвено-историјском плану. С друге стране, као антрополог, покушала сам да начнем "решење" актуелности феномена живог покојника у метафори зла, увученог у ужи простор Балкана, источне и југоисточне Европе. У томе наравно предњаче крути и немилосрдни тзв. документи креирани из пера западне интелигенције друге половине 18. века. Уједно вампир је данас спознаја метафоричних облика лимитрофних области које раздвајају западну и источну културу - истакла је професорка Весна Марјановић.

У којим ситуацијама се најчешће види судар традиције и савременог живота – да ли млади данас осећају нелагоду због неких обичаја, поготово у вези са покојницима?

- Мислим да не. Медији свих врста као и друштвене мреже све више преносе по мом мишљењу неку врсту квази образаца понашања усмерених на изазивање страха од тзв. греха уколико се уради нешто што је наводно забрањено на дан неког црквеног празника. 

Већина омладине схвата правилно значења и симболику из прошлих времена. Забуна настаје у жељи појединих тумача да створе извесне моделе мишљења и понашања код младих усмерених ка стварању чвршћег националног идентитета. То је заправо погрешан пут, јер рецепт о припадности некој заједници није једнообразан и није само одређен обичајним садржајима.

Веровања таложена дужи временски период у једној култури могу али се дешава и да не могу бити документована новом емпиријском фактографском грађом јер народна култура је жива, флуидна и само делимично указује на континуитет с претходним културама. Уколико су извесне појаве, ритуали и обичаји сачувани из било ког разлога за заједницу (магијско-религијска одрживост, интеграција, идентитет, страх од прекида с традицијом) препознатљиво је и у модерном добу, а уколико је њихово важење постало маргинално и напуштено доводило је до нестанка или чак преласка у сферу дечијих игара. На путу ширења извесних културних особености један број бива прихваћен, други се одбацује или спаја са сродним формама. Тако и својство рецентности неке актуелне грађе често проблематизују очуване форме предања код савремених људи који се позивају на континуитет и наслеђе. Истовремено, интензивиран рад на прикупљању савремених емпиријских података, означених "као свежа етнографска грађа", ослања се на сва претходна искуства, али и записе начињене у прошлости. 

Дешава се у пракси да је записано постало и део живог фолклора. Након извесног времена је ушло у облике усмених предања као "стварни" доживљај, па се и истраживачи често уплићу у замку наратива не доживљених већ записаних а онда препричаних облика понашања. У тим случајевима долази до  формирања погрешне слике о традицији, њеним облицима и прежицима - казала је професорка Марјановић.

Источна Србија је често описана као "мистериозна" када је реч о веровањима и ритуалима. Шта је оно што ово подручје чини толико 
другачијим и фасцинантним, чак и међу самим Србима?

- Таква слика је креирана путем разних медија и друштвених мрежа с погрешним тумачењима појединих поступака. Идеалтипски образац не постоји. Сваки део Србије има своје специфичности било да се ради о животном или годишњем циклусу обичаја. Може се рећи да је устаљено бављењем другима, па се временом кроз писане субјективне описе и исказе путем живе речи пренете у јавност, етаблирала Источна Србија као подручје с "мистериозном" народном културом. Међутим, много тога очуваног, а неразумљивог савременом становништву може се сусрести у Војводини, Шумадији или западној и јужној Србији. 

Након прве деценије 21. века, сасвим је сигурно да се и у савременим веровањима и предањима из прошлих времена код многих народа Балкана и Европе, још увек распламсава машта и надограђују приче о различитим обредним праксама и сходно томе о дејствовању предака. И у српској култури култ предака и Бог су испреплетени. То јесте природни процес у протоку религијских веровања која нису окамењена и учвршћена у прошлости већ се паралелно развијају и у најсавременијем добу. 

На очуваност старих облика веровања, по мом утиску, умешани су и веома сложени мотиви и циљеви постављени често од стране владајућих институција током минулих векова као и данас. 

Народна веровања, народно мишљење и схватање реалности више пута је искоришћавано у дефинисању универзалности зла и греха као средства застрашивања народа, наспрам универзалности добра и чистоте, тј. покорности. Страх је био основа у свим облицима регулације друштва, па се оно провлачило у разним периодима до савременог доба. Другим речима посебно емоционално стање у којем страх фигурира као моћно средство потчињавања, доприносило је стварању посебне димензије веровања у оностраност, у натприродне силе и паралелне светове - истиче професорка.

Да ли постоје ритуали или веровања који су, иако делују мрачно или застрашујуће, заправо имали заштитну или лековиту улогу за заједницу?

- Готово сви ритуали и веровања из прошлих времена имали су заштитну и лековиту улогу по заједницу. Магијско-религијске радње биле су управо усмерене ка очувању оног што поседује нека мања или шира заједница. Било је важно сачувати оно што је надраже, а то су деца, а затим домаћинство, плодови рада у пољу, стока као посебно благо. 

Живело се усклађено с ритмом који је владао у природи и људи су били у тесној повезаности са законима који су у њој владали, тј. према њеним циклусима рађања, трајања, умирања и поновног рађања. 

Соларни и лунарни култови су имали посебно своје место у веровањима наших предака. Стога практиковани ритуали из прошлих времена  нису ни мрачни ни застрашујући а да би се разумели мора се разумети време када су они били важни одређеним заједницама. Дакле потребно је "ући" у то време и схватити природу понашања и мишљења наших предака.  

Међутим, данас је ми­сти­фи­кација оби­ча­ја лакши поступак, с обзиром на то да је мо­гућност про­вере сведена на најма­њу мо­гућу меру. За­ин­тересо­ва­ност 21. столећа за на­ро­дну културу у целини до­при­нела је креацији специфичних сижеа културних особености и стварању једне врсте обредних сценографија - закључује за крај проф. др. Марјановић.