Tradicija koju ne poznajemo: Slava, česnica i badnjak su predstava? Etnološkinja dr Vesna Marjanović za SD razbija mitove i otkriva šta je stvarna tradicija
Tradicija se često koristi kao argument u društvenim raspravama – od toga kako se "pravilno" slavi slava, do polemisanja šta je "naša vera i običaj" – mali broj ljudi se zaista zapita da li ono što nazivamo običajem zaista ima korene u prošlosti, ili je u pitanju moderna konstrukcija.
Etnološkinja i antropološkinja prof. dr Vesna Marjanović za naš portal razotkriva šta se zapravo krije iza masovnog "povratka tradiciji", zbog čega su rituali smrti najsnažniji pokazatelji naše kulturne prošlosti, ali i kako su mediji i trgovina preoblikovali značenje običaja koje danas masovno slavimo.
Srbija je poznata po raznolikim običajima i bogatom folkloru. Šta biste rekli da je srž naše tradicije – ono što se, uprkos vremenu i savremenim promenama, najmanje menja?
- Konstruisana slika prošlosti uz pomoć predanja i postojeće građe o narodnim običajima i verovanjima neosporno ukazuje na modele duhovnog nasleđa proisteklih iz obrazaca arhaičnih kultura Balkana, posebno balkanskih stočara. Stočari su bili nosioci i prenosioci mnogih obrazaca ponašanja i mišljenja do skorašnjeg vremena, izgrađen je jedan veoma sinkretičan model kulture u čijim osnovama i čuvarima obrednog ponašanja dominiraju polne i rodne uloge muškaraca i žena. U tim okvirima kolektivnog delovanja kreće se i kontekst običaja Srba sa odlikama različitosti u skupu postavljenih pravila prenošenih iz generacije u generaciju. Običaji i rituali koji mogu izgledati naivni i apsurdni savremenim ljudima, u stvari su veoma racionalni i dovoljno razumljivi, naravno ako su sagledani u vremenu kada su imali svoja puna značenja - kaže za naš portal prof. dr. Marjanović i nastavlja:
- Primera ima bezbroj, ali je jedan od najopštijih sadržan u brizi za bližnje, specifičnom odnosu prema smrti, prema pokojnicima i precima. Kod Srba u celini, običaji su se čuvali, gubili i ponovo pojavljivali. Sve to zavisi od onog što su zajednice bilo da je reč o porodici, naselju ili širem društvu smatrale da treba čuvati, napusti jer nisu sadržajno bili bitni u protoku vremena ili obnoviti. To je uobičajeni ritam i kod drugih naroda tako da Srbi u tome nisu izuzeci. Treba imati na umu da nema običaja koji se ne menja. Poput svih procesa kroz koje jedno društvo prolazi i običaji kao nepisana pravila u ponašanju zajednica podležu promenama i usklađivanju s vremenom u kojem se živi.
S obzirom na to da je prošlost u Srbiji obeležena uglavnom agrarnim društvom i njegovom povezanošću s prirodom i zakonima cikličnosti u prirodi (ritmom rađanja, trajanja i umiranja) tako se i narod ponašao kako bi u sferi trajanja obezbedio egzistencijalne uslove. Odvajanjem od takvih postulata zbog tehnološkog napretka, modernizacije života i sve više školovanih ljudi, u fragmentima je ostalo ponešto od mišljenja i ponašanja iz prošlosti do savremenog doba u sintagmi "valja se" ili "ne valja to i to …", a da se pravi razlog činjenju ili ne činjenju izgubio.
Najmanje se su se izgubile one prakse vezane za životni ciklus običaja, posebno kod pogrebnog dela obrednih radnji, ističe Vesna.
Koje običaje iz savremenog života možemo smatrati "novom tradicijom"? Da li nas i oni povezuju sa nekim starijim obrascima
ponašanja?
- U mnogim društvima kao i kod Srba običaji i običajne prakse se izmišljaju i tumače korenima tradicije. Tradicija je promenljiva kategorija, nije statična, a odlikuje se fluidnošću kao i običaji. U našem društvu prepuna je romantičarskih tumačenja pod sloganom predačkog nasleđa. Da bi se nešto odredilo tradicijom ono mora da bude prepoznatljivo u osnovnoj strukturi, na primer poput svetkovanja krsne slave, Badnjeg dana i slično. Naravno da i ovi pomenuti praznici danas sadrže sasvim drugačije ponašanje pojedinaca i zajednica. Takođe treba spomenuti i "izlazak" česnice na Božić u javni prostor i kolektivno lomljenje česnica na trgovima i drugim javnim mestima.
Česnica je bila vezana za domaći, intimni prostor i pripadala je ukućanima. Bacanje "čuvarkuće", prvog bojenog jajeta za Uskrs od prethodne godine u reku je sasvim nova pojava u gradskim sredinama kao i kupovina badnjaka, đurđevdanskih i ivanjdanskih venaca na pijacama. Kićenje domaćeg prostora farbanim jajima poput ukrašavanja doma za Božić ili večera na podu u soliterima na Badnje veče, kićenje badnjaka kao božićne jelke i sl. Sve je to neka vrsta survivala prošlosti ali ne sa onim značenjima i simbolikom iz prošlih vremena i života naših predaka.
Namerno ne spominjem "noć veštica" jer je to prežitak stare evropske tradicije prenet u američko društvo pa vraćen Evropi u komercijalnom i novom svetlu. Ni tu nismo izuzetak. I u našem društvu su zadržane povorke maskiranih učesnika u određeno doba godine a svaka zajednica je prilagodila svom kalendaru sprovođenje ophoda naselja i domaćinstava. Stoga i ovaj događaj ne smatram novinom, već je novina samo u vremenu kada se kada organizuje.
Danas smo suočeni i sa zloupotrebom "tradicije" te se pod kapom tradicionalizma prilično izmišlja kako bi se zajednice kontrolisale emotivnim putem. Takođe, komercijalizaciji većih praznika koji u sebi sadrže danas svedene obredne radnje nismo ni mi kao društvo odoleli, pa se npr. u crkvama prodaju badnjaci, đurđevdanski i ivandanski venčići i slično. Marketi prodaju čokoladne Deda Mrazeve, zeke, zelenu mladu pšenicu i druge simbole pojedinih praznika.
Dešava se da sveštenici početkom jeseni osveštavaju u buradima vodu kojom se posle mese slavski kolači u pekarama te prodaju sa nalepnicom "kolač umešen od osvećene vode". Čak su se u prethodnim godinama u pojedinim naseljima takmičili čiji će naložen badnjak biti viši, pa su te gomile drvenih oblica ličile na ogromne zapaljene kupe. Kao i česnica i badnjak je bio u prošlosti vezan isključivo za kućno ognjište, dok je danas u javnom prostoru, u portama crkvi. To je i razumljivo jer se potpuno drugačije živi - kaže prof. dr. Marjanović za portal Srbija Danas.
Kada govorimo o ritualima vezanim za smrt, koji deo Srbije, po Vašem mišljenju, ima najupečatljivije ili najneobičnije običaje? Da li postoji nešto što čak i Vas kao stručnjaka iznenadi?
- Svi krajevi u Srbiji i Balkanu imaju veoma upečatljive radnje u pogrebnim običajima. Putem medija došlo je do isticanja populacije, posebno Vlaha u istočnoj Srbiji, mada na celom području ima sačuvanih arhaičnih postupaka kada se ispraća pokojnik.
U nizu rituala iz korpusa pogrebnih običaja još uvek se, u većini krajeva, pažljivo izvode zaštitni rituali poput paljenja sveće, vezivanja i odvezivanja ruku i nogu, zatvaranja očiju, čuvanja pokojnika, prekrivanje ogledala, danas i televizora kao i svih sjajnih površina u prostoru, iznošenja pokojnika, čišćenja kuće, udaranja eksera na mesto gde se nalazio sanduk s pokojnikom, otvaranja ili zatvaranja prozora, prosipanja vode i druge brojne radnje, kako bi se onemogućilo duši umrlog da se vrati.
Do godinu dana vrše se svi rituali kako bi se pravilno pokojnik ispratio u zajednicu predaka i tada se jako poštuju arhaične radnje - daće (parastosi), izlazak na groblje, okupljanje porodice i prijatelja u vremenskom rasponu kako nalažu crkvena pravila sa primesom narodne prakse iznošenja hrane na groblje ili priređivanjem ručka/večere sada u restoranima, a u prošlosti u domaćinstvima.
Pošto se pokojnik isprati u zajednicu predaka (neka vrsta druge sahrane nakon godinu dana od smrti) stanovništvo posećuje u velikom broju svoje umrle o zadušnicama. Ima ih 4 prema crkvenom kalendaru (Mitrovske, Miholjske, uoči velikog Uskršnjeg posta i uoči Duhova).
Da bi se prema verovanjima sve neometano izvelo kada pristigne sudnji čas, potrebno je da zajedno, živi srodnici i pokojnik prođu kroz rituale očišćenja, jer su podjednako, postavljeni u ravan nečistih. Ukoliko se svi započeti rituali izvedu do kraja i prema uređenim obrascima ponašanja utemeljenim u običajima, od momenta smrti, pa do navršenih četrdeset dana, odnosno do godine dana, smanjuje se opasnost od izazivanja nepoželjnog zla koje može da nanese umrli u bližoj i daljoj okolini.
Takav odnos prema onostranosti, transcedentalnom shvatanju drugog sveta i poziciji duša predaka u njemu, po svemu sudeći došao je mnogo kasnije u razvoju religijskih polarizacija mišljenja o dobru i zlu.
Ono s čim sam se susrela u 21. stoleću jeste da se još uvek u pojedinim krajevima, kod dve uzastopne sahrane u porodici, fiktivno sahranjuje tzv. lutka ili kokoš kako bi se sprečila treća smrt. Osim toga, veruje da se upokojeni može "povampiriti" pa naročito starim ljudima zabadaju iglu u petu ili u resicu uha.
Kao etnolog imala sam utisak da je nemoguće o nekom obliku šireg narodnog verovanja govoriti i raspravljati a da se ne uzmu u obzir narativi i konteksti u kojima se određeni fenomeni (vampirizam) razvijaju kroz vreme i prostor, te postaju integralni delovi verovanja u strukturi nekog društva, podjednako u svojoj dijahronoj i sinhronoj prirodi, na magijsko-religijskom ili društveno-istorijskom planu. S druge strane, kao antropolog, pokušala sam da načnem "rešenje" aktuelnosti fenomena živog pokojnika u metafori zla, uvučenog u uži prostor Balkana, istočne i jugoistočne Evrope. U tome naravno prednjače kruti i nemilosrdni tzv. dokumenti kreirani iz pera zapadne inteligencije druge polovine 18. veka. Ujedno vampir je danas spoznaja metaforičnih oblika limitrofnih oblasti koje razdvajaju zapadnu i istočnu kulturu - istakla je profesorka Vesna Marjanović.
U kojim situacijama se najčešće vidi sudar tradicije i savremenog života – da li mladi danas osećaju nelagodu zbog nekih običaja, pogotovo u vezi sa pokojnicima?
- Mislim da ne. Mediji svih vrsta kao i društvene mreže sve više prenose po mom mišljenju neku vrstu kvazi obrazaca ponašanja usmerenih na izazivanje straha od tzv. greha ukoliko se uradi nešto što je navodno zabranjeno na dan nekog crkvenog praznika.
Većina omladine shvata pravilno značenja i simboliku iz prošlih vremena. Zabuna nastaje u želji pojedinih tumača da stvore izvesne modele mišljenja i ponašanja kod mladih usmerenih ka stvaranju čvršćeg nacionalnog identiteta. To je zapravo pogrešan put, jer recept o pripadnosti nekoj zajednici nije jednoobrazan i nije samo određen običajnim sadržajima.
Verovanja taložena duži vremenski period u jednoj kulturi mogu ali se dešava i da ne mogu biti dokumentovana novom empirijskom faktografskom građom jer narodna kultura je živa, fluidna i samo delimično ukazuje na kontinuitet s prethodnim kulturama. Ukoliko su izvesne pojave, rituali i običaji sačuvani iz bilo kog razloga za zajednicu (magijsko-religijska održivost, integracija, identitet, strah od prekida s tradicijom) prepoznatljivo je i u modernom dobu, a ukoliko je njihovo važenje postalo marginalno i napušteno dovodilo je do nestanka ili čak prelaska u sferu dečijih igara. Na putu širenja izvesnih kulturnih osobenosti jedan broj biva prihvaćen, drugi se odbacuje ili spaja sa srodnim formama. Tako i svojstvo recentnosti neke aktuelne građe često problematizuju očuvane forme predanja kod savremenih ljudi koji se pozivaju na kontinuitet i nasleđe. Istovremeno, intenziviran rad na prikupljanju savremenih empirijskih podataka, označenih "kao sveža etnografska građa", oslanja se na sva prethodna iskustva, ali i zapise načinjene u prošlosti.
Dešava se u praksi da je zapisano postalo i deo živog folklora. Nakon izvesnog vremena je ušlo u oblike usmenih predanja kao "stvarni" doživljaj, pa se i istraživači često upliću u zamku narativa ne doživljenih već zapisanih a onda prepričanih oblika ponašanja. U tim slučajevima dolazi do formiranja pogrešne slike o tradiciji, njenim oblicima i prežicima - kazala je profesorka Marjanović.
Istočna Srbija je često opisana kao "misteriozna" kada je reč o verovanjima i ritualima. Šta je ono što ovo područje čini toliko
drugačijim i fascinantnim, čak i među samim Srbima?
- Takva slika je kreirana putem raznih medija i društvenih mreža s pogrešnim tumačenjima pojedinih postupaka. Idealtipski obrazac ne postoji. Svaki deo Srbije ima svoje specifičnosti bilo da se radi o životnom ili godišnjem ciklusu običaja. Može se reći da je ustaljeno bavljenjem drugima, pa se vremenom kroz pisane subjektivne opise i iskaze putem žive reči prenete u javnost, etablirala Istočna Srbija kao područje s "misterioznom" narodnom kulturom. Međutim, mnogo toga očuvanog, a nerazumljivog savremenom stanovništvu može se susresti u Vojvodini, Šumadiji ili zapadnoj i južnoj Srbiji.
Nakon prve decenije 21. veka, sasvim je sigurno da se i u savremenim verovanjima i predanjima iz prošlih vremena kod mnogih naroda Balkana i Evrope, još uvek rasplamsava mašta i nadograđuju priče o različitim obrednim praksama i shodno tome o dejstvovanju predaka. I u srpskoj kulturi kult predaka i Bog su isprepleteni. To jeste prirodni proces u protoku religijskih verovanja koja nisu okamenjena i učvršćena u prošlosti već se paralelno razvijaju i u najsavremenijem dobu.
Na očuvanost starih oblika verovanja, po mom utisku, umešani su i veoma složeni motivi i ciljevi postavljeni često od strane vladajućih institucija tokom minulih vekova kao i danas.
Narodna verovanja, narodno mišljenje i shvatanje realnosti više puta je iskorišćavano u definisanju univerzalnosti zla i greha kao sredstva zastrašivanja naroda, naspram univerzalnosti dobra i čistote, tj. pokornosti. Strah je bio osnova u svim oblicima regulacije društva, pa se ono provlačilo u raznim periodima do savremenog doba. Drugim rečima posebno emocionalno stanje u kojem strah figurira kao moćno sredstvo potčinjavanja, doprinosilo je stvaranju posebne dimenzije verovanja u onostranost, u natprirodne sile i paralelne svetove - ističe profesorka.
Da li postoje rituali ili verovanja koji su, iako deluju mračno ili zastrašujuće, zapravo imali zaštitnu ili lekovitu ulogu za zajednicu?
- Gotovo svi rituali i verovanja iz prošlih vremena imali su zaštitnu i lekovitu ulogu po zajednicu. Magijsko-religijske radnje bile su upravo usmerene ka očuvanju onog što poseduje neka manja ili šira zajednica. Bilo je važno sačuvati ono što je nadraže, a to su deca, a zatim domaćinstvo, plodovi rada u polju, stoka kao posebno blago.
Živelo se usklađeno s ritmom koji je vladao u prirodi i ljudi su bili u tesnoj povezanosti sa zakonima koji su u njoj vladali, tj. prema njenim ciklusima rađanja, trajanja, umiranja i ponovnog rađanja.
Solarni i lunarni kultovi su imali posebno svoje mesto u verovanjima naših predaka. Stoga praktikovani rituali iz prošlih vremena nisu ni mračni ni zastrašujući a da bi se razumeli mora se razumeti vreme kada su oni bili važni određenim zajednicama. Dakle potrebno je "ući" u to vreme i shvatiti prirodu ponašanja i mišljenja naših predaka.
Međutim, danas je mistifikacija običaja lakši postupak, s obzirom na to da je mogućnost provere svedena na najmanju moguću meru. Zainteresovanost 21. stoleća za narodnu kulturu u celini doprinela je kreaciji specifičnih sižea kulturnih osobenosti i stvaranju jedne vrste obrednih scenografija - zaključuje za kraj prof. dr. Marjanović.
