Човек без лица од ког је дрхтао Београд: Он је важио за најсуровијег убицу који је ликвидирао мафијаше у бизарним егзекуцијама, а сам завршио на суров начин

Деведесете су биле време када је Београд живео између ратних фронтова и сопственог хаоса. Улице су биле преплављене оружјем, пуцњава је било на сваком ћошку, а крвава убиства постала су готово свакодневица. У том хаосу сиромаштва и безакоња, криминалци су попримали митске размере. Сликали су се за новине, пунили насловне стране и своје сукобе водили јавним, готово медијским спектаклима. Све те приче, митске фигуре београдског подземља и крваву хронику једне изгубљене деценије, можете читати у нашој рубрици Криминал 90-их.

Војислав Раичевић, познат као Воја Американац, у медијима и криминалним круговима деведесетих је описан као егзекутор "клана Америка" и симбол београдског подземља током најкрвавијих година транзиције, са репутацијом човека који делује брзо, прецизно и без милости. О "Американцима" су годинама кружиле тврдње да су имали логистику у државним структурама и да су деловали као специјализована ћелија за склањање непожељних људи из криминалног, али и ширег миљеа. 

Бивши високи полицијски функционери говорили су да такав низ егзекуција није био могућ без "жмурења" бар дела система. У хроникама се Раичевић помиње уз низ ликвидација утицајних фигура, а његово име постаје синоним за професионалну и театралну суровост која је одржавала атмосферу сталног страха на београдским улицама.

Спој репутације, наводне повезаности са службама и бруталних метода створио је ореол недодирљивости око имена Воје Американца. Ипак, у недостатку судски потврђених пресуда, већина онога што се о њему зна заснива се на сведочењима, новинским чланцима, полицијским белешкама и причама у круговима подземља. Такав мозаик извора чини да је фигура Воје Американца и данас на граници између документованог криминалног ангажмана и трајне градске легенде.

Улога "клана Америка" у преламању ратних и транзиционих турбуленција 90-их често се описује као пука мешавина криминала и политике, при чему се у бројним сведочењима наводи да су чланови били добро обучени, организовани и оперативно дисциплиновани. 

У јавним наступима некадашњих полицијских званичника наглашава се да такве акције нису могле проћи без барем прећутне заштите одређених појединаца из служби. У истим текстовима се наводи и да је Раичевић, поред извршавања налога, важио за човека кратког фитиља и спремног да ликвидира некога чак и без формалног наређења, ако би проценио да је то адекватна "порука". Та репутација, спојена са нетранспарентним истрагама и ретким судским епилозима, цементирала је перцепцију о "механизму склањања" нежељених имена са улица Београда. Иако је тешко раздвојити чврсте чињенице од препричавања која су сазрела у мит, паралелне хронике из тог времена готово једогласно потврђују да је Воја био страх и трепет за ривале.

Пуцао у човека, признао да је хтео да га убије, сакупљени докази, па одмах ослобођен

Случај из 1994. године показује колико је Воја Американац уживао заштиту и каква је спрега криминала и служби постојала у то време. 

У београдском кафићу "ГБ" у Улици Војислава Илића посвађао се са једним младићем, а сукоб је кулминирао тако што је Воја извадио пиштољ и хладнокрвно му пуцао у груди.

Младић је хитно превезен на Ургентни центар и преживео је захваљујући брзој операцији и својој малдости и снажној конституцији.

 - Колега и ја смо му доказали покушај убиства. Пронађено је оружје којим је дело извршено, он је признао дело, човек који је рањен га је теретио, а он је ослобођен истог дана - изјавио је тадашњи начелник Одељења за крвне деликте Жарко Поповић Поп.

Полиција је имала чврсте доказе, пиштољ са дозволом, чауре и балистичко вештачење које се поклопило са оружјем, као и признање самог Раичевића, али је, упркос свему, Воја одмах пуштен на слободу и никада није одговарао за овај покушај убиства, што је у полицијским и криминалним круговима већ тада био доказ његове повезаности са службама и моћним круговима.

Убиство Горана Вуковића из крошње дрвета

Горан Вуковић, ликвидиран је 12. децембра 1994. године у центру Београда, код "Ступице“ у једној од најсуровијих сачекуша деведесетих.

Док је улазио у свој бели BMW, на њега су из парка Мањеж насрнула двојица нападача и изрешетала га рафалима аутоматског оружја, при чему је погођен са више десетина метака. У нападу је страдао и његов телохранитељ и сапутник Душко Маловић, који је тешко рањен преминуо убрзо након пуцњаве. 

Вуковић је годинама пре тога био мета бројних атентата, од подметања експлозива под аутомобил до напада ракетним бацачем, што се у криминалним круговима доводило у везу са чињеницом да је 1986. године у Франкфурту убио Љубомира Магаша, познатог као Љуба Земунац, чиме је стекао моћне непријатеље и обележио себе као мету за одмазду.

Према тврдњама бившег начелника Одсека за крвне деликте београдске полиције Жарка Поповића Попа, заснованим на оперативним сазнањима и информацијама са улице, говорило се да је управо Воја Американац био повезан са овим убиством. Наводно се крио у крошњи дрвета близу паркинга, чекао тренутак када ће Вуковић ући у возило, а затим скочио и из непосредне близине испалио смртоносни рафал. 

Иако званична истрага никада није потврдила те наводе, та верзија се упорно понављала у криминалним и полицијским круговима као професионално и сурово изведена ликвидација која је заувек променила однос снага у београдском подземљу, с обзиром на утицај који је Вуковић имао.

"Маскирао се у сељака који свира фрулу па изрешетао Бижу"

Бивши инспектор београдске полиције Мирослав Бижић Бижа био је мета добро организоване сачекуше 21. маја 1996. године на степеништу код старог тржног центра "Меркатор" на Новом Београду, где је изрешетан рафалом из аутоматског оружја са пригушивачем. Медији су о овом, и данас нерасветљеном, убиству наводили да је испаљено најмање шест метака и да је убица наводно носио бели мантил испод којег је извадио пиштољ "шкорпион". 

Бижић је у полицији, а касније и као приватни детектив стекао репутацију "каубоја" који је властитим методама патролирао криминалним миљеом, а његово убиство се дуго тумачи као последица тога што је "превише знао", односно што је одржавао комплексну мрежу контаката између криминалаца и тајних служби.

У криминалним и полицијским круговима кружиле су приче, међу којима и наводи бившег командира страже у Централном затвору у Београду Јордана Антонића, да је за убиство Бижића био одговоран баш Воја Американац, који је наводно извео ликвидацију у свом карактеристичном стилу. 

Према Антонићевим сазнањима, Воја је, маскиран као "сељак који свира фрулу", чекао прилику док је Бижа стао да га слуша, и док се ухватио за новчаник да му да напојницу, Воја је из шкорпиона испалио рафал и мирно одшетао.

Иако ова верзија није званично потврђена судском пресудом или полицијским извештајем, она додатно осликава статус Воје Американца као егзекутора који често користи театралну представу и фактор шока као део свог "потписа".

Ликвидација Ћенте и Цецине куме

Једна од најзвучнијих ликвидација 90-их, која се у бројним изворима везује за Воју Американца, јесте убиство Радета Ћалдовића Ћенте и његове девојке Маје Павић, новинарке и куме певачице Светлане Цеце Ражнатовић.

У ноћи између 14. и 15. фебруара 1997. године, након изласка из београдског клуба "Ф6", Ћента и Маја су сели у његов аутомобил паркиран у дворишту "Клуба књижевника", када су им пришла двојица нападача и отворила ватру из аутоматског оружја са пригушивачем. 

Рафали су пропарали бочно стакло возила, Ћента је погођен са више метака у груди, док је Маја погођена у груди и у главу, што је указивало на хладнокрвну и потпуно контролисану ликвидацију. На лицу места пронађено је осам чаура, а начин на који је убиство изведено сведочи о професионалној организацији и планирању сваке секунде напада. Сведоци су касније описивали да је све трајало неколико тренутака и да је егзекуција изведена готово бешумно, што је додатно наглашавало да се не ради о обрачуну у афекту, већ о пажљиво осмишљеној сачекуши. 

Истрага никада није званично расветлила ко су били егзекутори, али у подземљу и полицијским круговима се деценијама препричавало да је управо Воја Американац стајао иза овог злочина, чиме је стекао моћне непријатеље и покренуо ланац крвавих одмазди.

Из страха хтео да убије Аркана

Према наводима из бројних медијских реконструкција и сећања актера из београдског подземља, Воја Американац је у једном тренутку планирао и ликвидацију Жељка Ражнатовића Аркана. А као разлог за то наводило се да је Воја био у страху за сопствени живот, јер је својим суровим акцијама привукао негативну пажњу главних ауторитета криминалног подземља тада.

Причало се да га је Воја пратио и чекао на унапред одређеној локацији, али да је Аркан у последњем тренутку променио трасу кретања и тако избегао сусрет који је могао да му буде кобан.

Ова прича никада није званично потврђена кроз судске поступке, али се годинама препричавала као доказ Војине дрскости и амбиције да елиминише не само криминалце, већ и људе који су важили за неприкосновене ауторитете у хијерархији београдског подземља. Сама прича да се у то време дрзнуо да крене на Аркана, учврстила је његову репутацију хладнокрвног егзекутора, јер је показивао да за њега нису постојале границе ни у криминалном кодексу ни у неписаним правилима улице.

"Воја мора да оде"

Како се верује, после убиства Радета Ћалдовића Ћенте и његове девојке Маје Павић, Воја је стекао моћне непријатеље, међу којима су се налазили Аркан, као и људи из сурчинског, касније и земунског клана. 

У извештајима се помиње да је договор београдских босова и дела полицијских кругова био: "Воја мора да оде". Његови дојучерашњи саборци, међу којима се помињу имена Бојана Петровића и Милана Рогановића званог Рого, наводно су га отели, мучили и ликвидирали.

Према наводима из криминалних кругова Бојан и Рого, дојучерашњи Војини партнери, су из кафића "Ступица“ заједно са Ћентиним зетом Мишом Цвијетићанином, познатим као Миша Тајгер, отели Воју, брутално га мучили и све наводно снимали како би изнудили признање да је учествовао у убиству Ћенте и осталих утицајних криминалаца из тог времена. 

Наводи се да је Петровић држао Воју док је Рого у току мучења испалио неколико метака у његово раме, а да је након "признања", Миша Тајгер испалио завршни хитац. Тело никада није нађено, а убрзо је пронађен само запаљен џип, због чега се Воја и данас формално води као нестао. 

Овакав сценарио појављује се у више текстова који се позивају на полицијске белешке, доушнике и "јавну тајну" из подземља 90-их, уз напомену да нема судски потврђеног епилога. 

У то време, помињао се и сценарио да су после Ћентине ликвидације "Американци" ушли у отворени сукоб са супротстављеним клановима, док су утицајни актери из тог времена, укључујући људе блиске Аркану и Сурчину, наводно проценили да "Воја мора да оде", што се опет базира на првобитној теорију да су га управо Бојан и Рого "предали" или сами елиминисали. Неколико месеци касније, и сам Рого бива изрешетан на Сењаку, а убиство остаје нерасветљено, што додатно наставља низ ланчаних ликвидација без судског расплета.

Култ суровости Воја Американац стекао је по свом "режиму рада": маскирање, пажљиво планирање, брзо извршење. У бројним описима, наводи се да је знао да се камуфлира као просјак, сељак, радник или други "неупадљиви” лик како би пришао жртви без сумње. Таква тактика му је омогућавала да оставља минималан траг.

Фигура Воје Американца остаје школски пример како се у Србији 90-их преплитала сива зона између криминала и дела државног апарата, како су судбине кључних актера преламане између новинских наслова и службених бележака и како је цео један поредак функционисао у сивој зони без епилога. 

Његово име обележило је епоху нерашчишћених злочина, у којој су ликвидације извођене хладнокрвно и брутално, а истраге завршавале у тишини, што је јавност која је остала ускраћена за правду и одговорност, гурало у наративе и теорије који су преживели дуже од самих актера.