Звезда филма "Видимо се у читуљи" изененада преминула: Робијао због убиства легенде, преживео атентат, а умро на начин на који нико није очекивао

Деведесете су биле време када је Београд живео између ратних фронтова и сопственог хаоса. Улице су биле преплављене оружјем, пуцњава је било на сваком ћошку, а крвава убиства постала су готово свакодневица. У том хаосу сиромаштва и безакоња, криминалци су попримали митске размере. Сликали су се за новине, пунили насловне стране и своје сукобе водили јавним, готово медијским спектаклима. Све те приче, митске фигуре београдског подземља и крваву хронику једне изгубљене деценије, можете читати у нашој рубрици Криминал 90-их.

Борис Петков Бугарин био је једно од најпознатијих имена старе генерације београдског подземља. За једне "витез београдског асфалта", за друге окорели криминалац, Петков је током осамдесетих и деведесетих био сведок и актер готово свих важних догађаја у српској сивој зони. Његов животни пут водио је од обрачуна у центру Београда и бекства из затвора, преко пријатељстава са најпознатијим именима тог времена, до повлачења из криминала и смрти у болници 2002. године.

Ко је био Борис Петков Бугарин?

Борис Петков добио је надимак Бугарин јер је у Београд дошао из Сурдулице. Већ као млад ушао је у круг људи који су током осамдесетих стварали нову генерацију југословенског криминала. То је била ера у којој су многи преступници "занат" учили у западној Европи, док је Београд постајао центар сусрета различитих криминалних група.

Петков је припадао вождовачкој екипи, једној од група које су у том периоду имале значајан утицај у граду. Током каријере био је повезан са бројним познатим именима београдског подземља, а његово име појављивало се уз догађаје који су обележили криминалну историју тог времена.

Од Магаша до Кнелета - контакти са најпознатијим именима подземља

Петков је био део генерације која је стасавала у време када су се формирале најпознатије фигуре југословенског криминала. У јавности је помињан у контексту догађаја који су пратили убиство Љубомира Магаша Љубе Земунца у Франкфурту, где је виђан у друштву Горана Вуковића, Магашевог убице.

Касније се његово име повезивало и са убиством Ранка Рубежића, познатог као "балкански Дач Шулц", али и са генерацијом криминалаца која је обележила крај осамдесетих. Посебно се истицало његово пријатељство са Александром Кнежевићем Кнелетом, једним од најпознатијих људи београдског асфалта тог времена.

Кнеле је често говорио да је "Гишкин и Бугаринов пулен", чиме је додатно наглашавао Петков утицај у тим круговима.

Пуцњава код Капије Београда и бекство у Чехословачку

Шира јавност за Бориса Петкова први пут је чула после убиства Ранка Рубежића 15. фебруара 1985. године код Капије Београда.

Према тадашњим наводима, Петков је заједно са Драганом Поповићем Дадиљом и Драганом Вујисићем Вујом учествовао у пуцњави на Рубежића. Док су Вуја и Дадиља убрзо ухапшени, Петков је успео да побегне из земље.

Склонио се у Чехословачку, која у том тренутку није била члан Интерпола, па југословенске власти нису могле одмах да траже његово изручење.

Касније је потписан међудржавни споразум и Петков је изручен Југославији. Првостепено је осуђен на пет година затвора, а затим на седам година робије. Међутим, из затвора у Забели успео је да побегне после две године.

Повратак у Београд и рањавање код хотела Славија

Петков се поново појавио у Београду 1991. године, када је дошао на сахрану свог блиског пријатеља Ђорђа Боћовића Гишке, команданта Српске гарде који је погинуо на фронту код Госпића.

Истог дана, 19. септембра, Петков је рањен у пуцњави код хотела Славија. Након рањавања пребачен је из Ургентног центра у болницу Централног затвора, јер је за њим већ постојала потерница.

У затвору је остао до децембра 1992. године.

Нови обрачуни и пуцњава на Звездари

Петков је поново рањен 7. октобра 1993. године на Звездари. До данас није званично утврђено ко је тада пуцао на њега.

Он је одбио да полицији исприча шта се догодило и ко су нападачи. У круговима подземља то се тумачило као знак да жели да сам разреши ствар и освети се.

Генерација која је нестајала са београдског асфалта

Петков је припадао генерацији која је обележила осамдесете године београдског криминала. То је било време када су имена попут Гишке, Јусе, Аркана, Белог, Мајмуна и Ашанина доминирала причама са асфалта.

Већина тих људи завршила је насилно - метком или у обрачунима између супарничких група. Вождовачка екипа, којој је Петков припадао, током година је готово потпуно десеткована.

Повлачење из криминала и живот у Калуђерици

Последњих година живота Петков се повукао из крупних криминалних послова. Живео је у Калуђерици, у Улици народног хероја Зорана Максића.

Повремено је одлазио у родну Сурдулицу или у Лесковац, нарочито у тренуцима када је сматрао да му у Београду прети опасност.

У том периоду кружиле су и приче да се окренуо различитим пороцима и да више није активан у старим пословима.

Саобраћајна несрећа која га је поново вратила у новине

Име Бориса Петкова поново се појавило у медијима 2000. године, када је колима прегазио једну девојку. Тај догађај поново је отворио приче о његовој прошлости и улози у старим обрачунима.

Највећи циник међу криминалцима

За разлику од многих људи из подземља, Петков је повремено разговарао са новинарима, али никада није дозвољавао да се његов живот претвори у естраду.

У документарцу "Видимо се у читуљи" често је говорио да млади људи не могу да очекују ништа добро од криминала, иако је и сам био део криминалног миљеа.

- Све је то паћење, фолиража - знао је да каже, говорећи о животу који је и сам годинама водио.

Смрт Бориса Петкова Бугарина

Борис Петков преминуо је 15. децембра 2002. године. Те вечери му је позлило и пребачен је на Војномедицинску академију, где је убрзо издахнуо.

Према доступним информацијама, смрт је највероватније наступила услед тровања лековима које је користио.

Тако је окончана животна прича човека који је деценијама био део београдског подземља и сведок времена у којем су се судбине људи са асфалта најчешће завршавале у пуцњавама и обрачунима.

За разлику од многих из његове генерације, Борис Петков Бугарин није страдао од метка, већ је, после деценија живота на ивици, завршио у болничкој постељи.