ЕКСКЛУЗИВА: Како је Ћути украден Фејсбук налог

С тим у вези у јавности круже разне лажне шпијунске и џемс бондовске  приче како је било и шта је било. А све се одиграло случајно.

Било друштво малено, па се мало попило. А какво је то друштво гдје се мало не попије? Посебно кад је у друштву еколог Ћута, Дон Кихот против тајкунских ветрењача на Старој планини. Који се некако и избори са ветрењачама које контролише „диктатор“ Александар Вучић али га редовно посеку препелери ветрењача које раде на погон од западних ветрова. Без обзира да ли је у питању ЦИА, Рокфелер или неки трећи циклон.

Елем, враћао се пре неки дан Ћута са Старе планине, преко Темске и као сви ми грешни Срби, посебно кад попијемо, пожелео да се огласи на свом налогу на Фејсбуку. Кад Вучић може на Пинку и Хепију, што не би он могао на Фејсбуку.  Да васколиком српству објави да су се, захваљујући њему, у Рудињској реци поново појавиле пастрмке.  

Окрени, обрни, налог недоступан.

-Анчи, не могу да отворим свој Фејсбук.

-Шефе, немогуће. Мало си попио, могу ли ја...

Минут касније.

-Отвори ли га?

-Нисам.

-Како ниси?

-Немам појма. Изгледа да је неко променио шифру.   

-Сигурно Вучићева служба! Диктатору из Чипуљића ни Фејсбук није светиња.

-Шефе, а да још неко нема приступну шифру?

-Има Ђорђе Микетић. 

-Можда је он? 

-Анчи, шта причаш? То ми је десна рука. Сјајан момак, поуздан. Пре годину дана сам га учланио у Еколошки покрет. Заклео ми се на верност честитије него Вујица Карађорђу.

-Ипак, шефе, позовите га да он нешто није радио.

Телефон звони. Звони. После седмог позива, овај пут са скривеног броја.

-Сине Бруте, ти ли си?

-Није Брут. Овде Ћута. 

-Извини Бруте. Ма, замисли,  не могу да приступим свом Фејсбук налогу.

-Није то твој Фејсбук налог.

-Како није мој? Ја га отворио. Знаш да сам ти дао шифру...

-Ти мени дао шифру?

-Сећаш се, онда, у ресторану код баба Цане у Белу Паланку.

-А, сећам се. Али ресторан код баба Цане није у Балој Паланци, већ у Куманову. Па ја сам променио шифру.

-Како бре променио шифру? То је мој налог, ја га отворио...

Ту,ту,ту.....

Онда је несрећни Александар, не Вучић, већ Јовановић, дошао у Београд и васколиком српству саопштио да он, некрунисани краљ српских ријека, планина, потока и брзака, не може да контролише свој Фејсбук налог.

Јер су му га отели „мангупи у нашим редовима“. Не у Вучићевим, већ у Ћутиним. Црна Гора сложно гласа друга Ћуту и Ђиласа.

Поуздани извори кажу да је после тога Александар звао Александра.

-Председниче, остао сам без Фејсбук налога.

-Шта ми рече?! Катастрофа. Опет ови моји убрљали. Је ли Гашић или Вулин?

-Ни један. Микетић.

-Ћуто, веруј ми, не знам никаквог Микетића. Брате, ти знаш да те готивим. Много ме пљујеш али онако, некако, мислим да си ти добар момак и да ћеш на следећим изборима гласати за мене.  Али, брате,  не знам како да ти помогнем. Тај Микетић није мој. Знаш колико сам ти пута помогао, гурао те да постанеш лидер опозиције, али сад не могу.

Минут касније.

-Није Вучић.

-Па ко је?

-Е Анчи, кад би знао. Да ли Ђилас, да ли Јеремић, да ли ЦИА или БИА. 

-Па шта ћеш да радиш?

-Сутра ћу се на седници Скупштине попети на клупу. Можда откријем ко је. Кажу да се са брда даље и боље види.