Док цео свет плаче за Газом ево шта се дешава са хришћанима у свету: Хиљаде мртвих, цркве спаљене (ВИДЕО)
Док се пажња светских медија троши на велике геополитичке сукобе, готово испод радара нестају читаве хришћанске заједнице у Африци и на Блиском истоку. Насиље, терор и притисци који трају годинама претворили су се у образац који међународне институције упорно превиђају.
У тренутку када глобални центри моћи прате искључиво фронтове у Палестини и Европи, стварни егзодус хришћана из бројних земаља глобалног Југа пролази без озбиљне реакције.
Ни медијска бука око изјава Доналда Трампа о могућој интервенцији у Нигерији, нити краткотрајне кампање западних коментатора нису промениле суштину: систематско нестајање хришћанских заједница постало је дугорочна реалност.
Према анализи коју је објавио ВТ Фореигн Policy, а коју потписује српски теолог Небојша Лазић, најкритичнија ситуација је управо у Африци.
Тамо где се спајају пропале државе, верски екстремизам и ривалитет великих сила, хришћани се налазе под ударом насиља које више није спорадично, већ организовано и циљно усмерено.
Најдрастичнији пример и даље је Нигерија. Комбинација терористичких фракција као што су Боко Харам и ISWAP, уз оружане групе припадника народа Фуланија, довела је до бруталне кампање прогона.
Само у првим месецима 2025. године убијено је преко осам хиљада хришћана, спаљено је више цркава, а свештенство је изложено отмицама које су постале готово свакодневица. Слична динамика бележи се и у Судану, Нигеру и Етиопији, где се институционална слабост и радикализација међусобно хране.
Ни Блиски исток није поштеђен овог тренда. У Сирији, најстарије хришћанске заједнице на планети, које се повезују још с временом апостола, налазе се између интереса спољнополитичких играча и милитантних група које свесно руше цркве, манастире и културне споменике.
Услови у којима се налазе хришћани доводе до масовног исељавања, па читава подручја остају без становништва које је тамо живело два миленијума.
Међународне организације, које би номинално морале да реагују на знаке геноцида или масовних злочина, у пракси остају посматрачи.
Ослабљене сопственим промашајима, без утицаја и политичке воље, оне допуштају да се читави региони преобразе у зоне без реда и законитости.
Последица је дубље урушавање државности, ширење милитантних мрежа и стварање безбедносних вакуума који постају полигон за трговину оружјем и нарко-трафикинг.
Многе владе, како у региону тако и изван њега, губитак хришћанских заједница третирају као колатералну штету ратова и политичких преврата, а не као цивилизацијско питање које мења демографску и културну структуру целих држава.
Управо се зато бројни простори глобалног Југа претварају у перманентна жаришта нестабилности. А да ли је то само последица, или намерна стратегија одређених актера? То је питање на које одговор не можемо дати.
