Девојчица написала писмо родитељима који се разводе: Свака реч боли кад схватите да је детињство уништено
Развод родитеља често раздире детињство и оставља дубоке ране, али љубав и разумевање могу помоћи да се из тог бола изгради снага и отпорност.
Да развод може да буде трауматичан за супружнике, то није непознаница, шта више, сматра се траумом за цео живот, баш као и смрт ближње особе или губитак посла који води упитној егзистенцији. Међутим, сви фокус стављају на супружније, не узимајући у обзир потенцијалне последице које могу наступити по њихово заједничко дете/децу.
Једна девојчица, која је проживљавала и сва срећа преживела развод својих родитеља, одлучила је да напише једно писмо, из дубине свог срца, из дубине своје душе, те на најбољи начин истим интерпретирала, шта се све то збивало у њеној маленој глави. Пажљиво прочитајте и читава прича ће попримити потпуно другачију визуру.
Драги мама и тата,
Пишем вам ово писмо много година касније. Више нисам она тиха сенка која стоји у углу суднице, нити дете које се труди да остане на средини, да вас обоје види, а да никог не повреди. Пишем вам као особа која је дуго ћутала, јер су ваши гласови тада били гласнији од мог бола.
Сећам се ваших лица преко стола, адвоката који су вам шапутали, као да сам ја само предмет расправе. Ви сте се свађали око аута, стана, викенда и накита, цртали сте границе као војне карте. А ја сам стајала између њих, скривајући се, верујући да ако будем тиха, можда ме нећете заборавити у тој подели.
Али нико није питао коме припада моје дете у мени, моје сузе скривене под јастуком, непроспаване ноћи и моје тихо питање: “Да ли сам ја крива?”
Ваше речи падале су као камење, а ја сам стајала између вас – понекад као мета, понекад као штит. Научила сам да будем мала и неприметна, да рачунам дане као пакете: три код маме, четири код тате. Викенди су постали кофери, празници компромиси, а рођендани неугодни преговори. “Код кога ћеш ове године славити?” – питали сте, као да славимо ваш раскид, а не мој живот.
Не пишем вам да вас кривим. Не желим да вам стављам бреме на леђа. Знам да сте и ви тада били изгубљени и рањени. Само желим да знате – дете види, дете осећа, дете памти.
Данас вам пишем јер вас волим. Јер сте ме, свако на свој начин, обликовали. Научили сте ме да волим без потребе да бирам стране. Само бих волела да сте знали – дете се не дели, љубав према детету не ставља се у папире, а родитељство није мера дана у недељи.
Можда сам тада била премала да вам кажем ово, али сада сам довољно одрасла да напишем – и даље сам иста девојчица која је само желела да јој не распарчате свет.
Ваша ћерка.
Развод родитеља често раздире детињство и оставља дубоке ране, али љубав и разумевање могу помоћи да се из тог бола изгради снага и отпорност.
Деца нису део имовине која се дели - њихова осећања и потребе заслужују да буду препознате и неговане, јер тек тада могу расти у целовите, испуњене и срећне особе.
