Седам последњих реченица Исуса Христа на крсту: Божанска ПОРУКА СВАКОМ СРБИНУ како да живи, воли, прашта и верује чак и када боли до кости

У последњим тренуцима живота, Исус је изговорио седам реченица које су остале записане у јеванђељима. Те реченице нису само опроштајне речи умирућег човека, већ вечна порука људима, снажне и вечне истине које говоре о праштању, вери, љубави, жртви, људској слабости и божанској снази.

"Оче, опрости им, јер не знају шта чине."( Лука 23,34)

Прва реченица Исуса са крста говори о најузвишенијем облику љубави – праштању. И док су га разапињали, док су му се ругали, Исус није показивао гнев, већ молитву за оне који му наносе зло.

Ово је пример божанског милосрђа – да чак и у тренуцима када нас највише повреде, кад нам учине неправду, ми можемо изабрати љубав и опроштај.

За српски народ, који је кроз историју прошао кроз многа страдања, ова порука носи посебну тежину – да ни у најтежим данима дух не сме да клоне, а мржња не сме да угуши љубав.

"Заиста ти кажем: Данас ћеш бити са мном у рају."( Лука 23,43)

Ове речи су упућене разбојнику који је био разапет поред Исуса, а који се покајао и признао Христа као Месију. Исус му не само да опрашта, већ му обећава улазак у рај још тог дана.

Ово је јасна порука да никада није касно за покајање. Бог не мери прошлост човека, већ његову искрену промену срца.

У српском народу, где је традиција исповедања, покајања и опроштаја дубоко укорењена, ова реченица има снажну поруку: спасење је увек доступно ономе ко га искрено затражи.

"Жено, ево ти сина! Ево ти мајке!"( Јован 19,26- 27)

Исус се обраћа својој мајци Марији и ученику Јовану, показујући бригу и одговорност чак и на самрти. Тиме симболично ствара нову породицу – заједницу љубави међу верницима.

У српској традицији, где је породица темељ друштва и духовног живота, ове речи подсећају да брига о ближњима не престаје никада. Љубав и оданост према мајци, породици, заједници – то је светиња.

"Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?"( Матеј 27,46; Марко 15,34)

Ова реченица одражава најдубљи тренутак духовне таме, тренутак када и сам Исус осећа напуштеност. Али уједно, ово су стихови 22. Псалма, који се завршава победом и надом.

Ова реченица показује Исусову људску природу – Он зна шта је бол, очај, сумња. И то је порука свима нама: није грех осећати слабост – али је важно не изгубити веру.

За сваког Србина који се бори с неправдама, сиромаштвом или животним кризама, ове речи доносе утеху: чак ни Божји син није био поштеђен бола, али га је превазишао – вером.

"Жедан сам."( Јован 19,28)

Исусова реченица „Жедан сам” је сведочанство његове потпуне људске природе. Исцрпљен, израњаван, Он показује физичку потребу – али и испуњење пророчанства.

У теолошком смислу, ова реченица се тумачи и као духовна жеђ – за спасењем света, за љубављу људи према Богу.

У духу православља, пост и духовна глад симболишу тежњу душе за Богом. Зато и ми треба да научимо да „жеђамо” за правдом, вером и љубављу.

"Сврши се"( Јован 19,30)

Једна од најмоћнијих реченица. Исус не умире поражен – Он умире као победник. Његова мисија је завршена – спасење људског рода је омогућено.

За нас, ова реч носи поруку о истрајности, завршавању посла до краја, чак и када је најтеже. Српски народ, познат по свом инату и снази да издржи, може у овој реченици пронаћи снагу да у сваком подухвату иде до краја – часно и с вером.

"Оче, у твоје руке предајем дух свој."( Лука 23,46)

Исус умире не са страхом, већ са потпуним поверењем у Бога Оца. У последњем даху, Он показује апсолутну веру и преданост.

За сваког верника, ово је порука да ни у смрти, ни у највећој неизвесности не треба да изгубимо поверење.

За сваког Србина који чува веру својих предака, ово је подсетник да се живот не завршава смрћу – већ почиње у вери.

Оне су вечни стубови хришћанског живота, компас који нас води кроз искушења, патњу и сумњу, али и подсећа да је нада увек ту.