ЈЕЗИВО ПРЕДСКАЗАЊЕ! Силвана сама себи ПРЕДВИДЕЛА СМРТ, живела БУРНО, била је обожавана, а ова жеља остала јој је неостварена

Зилха Барјактаревић (Силвана Арменулић), име које можда препознају старији љубитељи музике, али млађи засигурно можемо рећи слабије. Прошло је скоро пола века откако нас је напустила, а ево и данас причамо о њој.

Ко је она?

Ако кажемо да је била крајица севдалинки и богиња народне музике, знате ли? Ако додамо и да је једна од највећих звезда бивше Југославије, власница бројних хитова, звезда радија и малих екрана, власница десетина "златних" и "сребрних" плоча, па још и то да је некада најпознатији кафански певач народних песама написао је за њу и компоновао песму ''Шта ће ми живот без тебе, драги'', онда сигурно знате о коме пишемо.

Да, то је легендарна Силвана Арменулић.

Њена два имена говоре да се радило о светској жени из мале чаршије, о Силвани Зилхи из Добоја, девојци која ће из куће посластичара ступити на велику музичку сцену и за коју ће знати читава Југославија. Добојка и Београђанка, поносна Југословенка и Босанка, постала је легенда још за свога живота, а то се врло ретко дешава.

Отишла је у легенду на жалост врло брзо. Ток кобног 10. октобра 1976. године, после концерта у Бугарској, Силвана је села у аутомобил са сестром Мирјаном (Мирсадом) Бајрактаревић и отпутовала у вечност.

Детињство - тај вражји број 9...

Силвана Арменулић рођена је као Зилха Барјактаревић 18. маја 1939. у Добоју. Одрастајући у десеточланој породици посластичара Мехмеда Барјактаревића, Зилха се од малена сусретала са изазовима у животу. Давор Видаковић, један од аутора монографије "Силвана" каже да је о њој много тога написано, али је и много тога нетачно.

Иако њен биограф тврди да нису били сиромашна породица, живот међу деветоро деце (један брат је преминуо) никада није и неће бити лак. Силвана је зато својевремено изјавила:

- Били смо једно другом до уха и мајка нас је, кад би је питали за наша имена, на прсте набрајала. Како је састављала крај са крајем, још увек не могу да схватим. Све је морала да мери кроз онај вражји број девет: девет капута, девет оброка, девет пари ципела... Зато сам маштала о дану када ћу јој се скинути са врата - сетно се сећала.

По угледу на старију сестру Абдију, Силвана је желела да побегне из паланачког краја и досегне звезде. Међутим, знајући шта значи бити певачица, сестра се противила Силванином одласку у кафану и свет музике. И то је главни разлог зашто је Силвана кренула према Сарајеву.

Рођење звезде - како је Зилха постала Силвана

Млада Зилха је почела своју каријеру певајући на такмичењу младих талената и ту била најбоља. Њени савременици кажу да су госпође из чаршије пратиле девојчицу која иде на чесму по воду и певуши, отварале прозоре и радовале се да чују њен глас. Међутим, њен отац се бунио и рекао да неће дозволити да му ћерка буде "кафанска певаљка".

У потрази за срећом и слободом Зилха је још 1955. године, са само 16 година, напустила свој дом и преселила се код тетке у Сарајево. Врло брзо је тамо за њу чуо чувени композитор и хармоникаш Исмет Алајбеговић Шерба, који је уз одобрење родитеља узео у свој оркестар и тако је отпочела њена каријера.

Суграђанин из Добоја, Саво Петровић, каже да је Зилха постала Силвана и пре него што је тога била свесна:

- Сетио сам се тада и својих тинејџерских дана када сам први пут угледао Силвану на добојском корзу. Била је прва девојка у Добоју која је обукла кратке панталоне, по узору на Силвану Мангано, италијанску глумицу чији је филм ''Горки пиринач'' гледала неколико пута, рекао је.

Надимак настао из задиркивања другарица и околине постао је њен заштитни знак који је израстао у симбол народне музике.

На једном наступу у Лесковцу се догодио судбоносни сусрет, који ће јој одредити каријеру. Наиме у кафани "Радан" упознала је младића који ју је замолио да да чује како пева. Када је отпевао неколико песама, Зилха је остала одушевљена, купила му одело и замолила власника да редовно наступа у кафани. Тако је и било, а тај младић је нико други до Тома Здравковић. Путеви ће им се поново уксити и судбина ће неколико година касније опет спојити Тому и тада успешну звезду Силвану.

Да ли љубав и каријера могу ићи руку под руку?

Својм гласом, лепотом и једноставношћу привлачила је многе познате боеме који су долазили у хотел "Гранд" да виде и чују то чудо. И међу њима је био један младић који се никако није уклапао. Док су сви лумповали и пили, он је седео сам и пио сок од малине. Силвана је убрзо сазнала да је тај момак студент права који потиче из угледне београдске породице. Али он није био само обичан школарац, већ успешни тенисер, члан репрезентације Југославије. Био је то Радмило Арменулић.

Извори кажу да се Радмило једва охрабрио и на крају је поручио неку песму, а Силвана је отпевала како је најбоље знала и – љубав је планула. Веза између њих крунисана је браком 1961, а 1964. године добили су и ћерку Гордану.

Међутим, каријера и љубав ретко када могу ићи руку под руку. Почетком 70-их новине су писале о томе како је Силвана претукла Радмилову љубавницу. Истина је да је њен брак са Радмилом трпео велике трзавице, он је често био на тениским турнирима широм света, а она на турнејама, што је неминовно водило ка удаљавању. У једном интервјуу на питање да ли је имала среће у љубави рекла је да је имала, али да је сада усредсређена само на посао.

Колико је била несрећна због брака који је пропадао, најбоље сведочи њена песма за коју је својевремено изјавила да је њена биографска:

"Нећу нико да ме жали, оставите тугу моју, јер живот је тако хтео да не нађем срећу своју. Вјечно ћу тужна бити, плакаћу ноћ и дан, јер твоје топле руке грлиле су лажно, знам..."

Неколико дана пред смрт признала је шта је њена највећа грешка у животу и била је сигурна да ће због ње сигурно испаштати:

- Сумњам да ћу остварити своје жеље, снове. Све ми је некако на дохват руке, али никако да их узмем и у њима уживам. Питам се често, шта је себичније – уживати у дугом бљеску стотина дланова и жртвовати породицу или обратно, мислити само на себе и своје најближе. Свесно одрицање од ствари које чине живот, дома, породице, мужа, детета, ето то је мој најтежи хокштаплерај, мој највећи луксуз - исповедила се Силвана.

Силвана у потрази за собом

Силвани су, међутим, цветале руже на пословном плану, потписивала је уговоре са великим дискографским кућама. Убрзо је избацила и прве плоче "Да ли чујеш, драги" и "Волесмо се нас двоје". Ипак, она није била задовољна својом каријером трагајући за својим једиственим музичким правацем. И на крају га је и нашла, биле су то севдалинке меланхоличних тонова:

- Ја се трудим да увек узмем оно што се поистовећује са мојој личношћу. Хтела бих да будем ја, а ја могу да певам само оно што осећам. А, у ствари то је оно што ја певам, то су те тужне и жалосне песме, можда зато што сам ја и сувише сентиментална и емотивна особа по природи.

У исто време свој пут градио је и Тома Здравковић, опет су се срели у 1969. године и поново зближили. Тада јој је написао легендарну песму "Шта ће ми живот" инспирисан лепом, али тужном Силваном, којом је планирао да се представи на фестивалу Београдски сабор, али ипак јој је поклонио песму.

- Инсистирала је да јој напишем пјесму. Али шта? Ја сам увек био у неким романтичним везама које су ме инспирисале. Са Силваном је било тешко. Причали смо данима, била је несрећна. Откривала ми је детаље из свог брака који је био лабилан, напросто је очајавала. Често ми је говорила: "Јао, овај живот мој! Нека иде све у ђавола, кад ми ништа не иде од руке! Нит' брак, нит' ово, нит' оно..." И једном док смо се возили бусом на концерт, кажем јој: "Знаш шта, то је интересантно, да ти ја направим песму баш као што ти причаш, онако како се осећаш. Онда ћеш боље певати - испричао је својевремено Тома Здравковић.

Силвана је коначно имала песму у којој се потпуно пронашла, модерна нумера за то доба која је оборила све рекорде.

За добрим коњем прашина се диже...

Новине су пуниле своје ступце текстовима и сликама Силване, што због већег тиража, што због скретања пажње са политичке кризе у Југославији почетком 70-их. Новинари су је увлачили у рат са комплетном естрадом. Посебно су предњачили текстови о сукобу са Лепом Лукић, а поводом тога Силвана је својевремено рекла:

- Ја имам ту несрећу да ме са свих страна нападају и новинари и колеге и пријатељи, али се увек тешим са оном старом пословицом да се за добрим коњем прашина диже.

Иако су се страсти између две певачица смириле, уследио је нови скандал - појавила у купаћем костиму, то је био морални шок за фанове. Када је и то прошло, јавност се опет дигла на ноге када је прва међу својим колегама била мета порезних инспектора због наводне милионске утаје пореза. Осуђена је на две године условне казне, а све наступе имала је у иностранству.

Њена популарност, међутим, обарала је све рекорде, а имала је и клубове фанова. Постоји и анегдота како је са друштвом дошла на вечеру у "Скадарлију", где се појавио и холивудски глумац Кирк Даглас. Он је сео и остао у чуду, нико га није ни погледао, сви су били око стола неке смело деколтиране плавуше. Чак му је и фотограф који га је усликао тражио новац за слику. Он је након тога бесно напустио кафану.

Тамне слутње смрти

Силвана и поред успеха никако није успевала да испуни празнину дубоко у себи. Често је знала да каже да је на бини једна особа, а када седне у ауто и дође кући једна сасвим друга, усамљена жена. Ту њену тугу, стрепњу и страх мало ко је разумео и знао. Пријатељи кажу да је била окупирана својом судбином и будућношчу, што је и сама признала:

- Можда сам баш у кафанама у којима сам некад певала, стекла тај страх од будућности, јер кад музика угасне, кад престану да звече чаше и распевани гости оду својој кући, својој срећи, а ја остајем сама питајући се да ли за мене постоји сутра - рекла је једном приликом.

Поред тога, већ је свима позната прича да је посетила баба Вангу, чувену слепу видовњакињу. Сусрет је, писале су касније новине био за Силвану непријатан и мучан. Ванга није хтела прорећи судбину Силвани, већ јој је рекла да дође други пут, ако буде могла да дође.

Силвана Арменулић није дошла поново, није могла. Погинула је у саобраћајној несрећи 10. 10. 1973. године у 37 години живота у месту Колари код Смедерева.

Крај Силване Арменулић био је исто онако брз и силовит као и њена каријера. У својој доследности, судбина ништа није препустила случају.