ИСПОВЕСТ ДЕВОЈКЕ КОЈА ЋЕ ВАС НАТЕРАТИ ДА СТАВИТЕ ПРСТ НА ЧЕЛО: Била је клаберка, а један тренутак јој је преокренуо живот

Уколико не рачунам тренирање мађарског фолклора у основној школи, до пре две године сам буквално била couch потато. Једина кардио активност ми је била клабинг. Нисам имала навику, а ни неку претерану жељу за било каквим видом тренинга. То се променило за 180 степени са мојим пресељењем у Загреб у фебруару 2017. године. Како сам и раније знала за постојање тркачке дружине Загреб runners, чим сам дошла у тај град писала сам им и убрзо након им се и придружила. Не желим да сада наводим помпезне реченице попут "трчање ми је променило живот", јер суштинска промена може доћи само изнутра, али ми је свакако помогло да унапредим себе на више нивоа.

Сећам се првог тренинга са Загреб runnersima. Било је хладно фебруарско вече на савском насипу, а ја сам од свих неопходних елемената имала само јаку вољу и патике. Упознала сам се са екипом и објаснила им да сам апсолутни почетник. Усмерили су ме да лагано истрчим 2 км. Том приликом трчала сам са девојком која је такође била почетник и са којом сам се инстант скапирала и спријатељила. Моји наредни тренинзи су били идентични - сваким новим сам упознавала још људи и постајала пријатељ са њима. Нисам само трчала са њима, ишли смо заједно на рођендане, у изласке, на вечере. И дан данас смо блиски и повремено се видимо.

Самим тим, тренирање у групама није само рекреативни спорт, већ неминовно доноси и нова пријатељства. Она су на одређен начин и специфична - бодрите се када вам није ни до хоризонтале а камоли трчања, а радовање након пређеног циља је још интензивније. Након неколико месеци тренинга (додуше не претерано учесталих, то ми је бољка коју вучем и данас) имала сам прву трку: МедведРун у центру Загреба. 10 километара кроз Ткалчићеву, горњоградске степенице, парк Цмрок, Радићеву. И на крају медаља, осећај поноса и кригла пива. Где ћеш бољу недељу. Загреб сам упознала на једном новом нивоу кроз трчање - различите локације, дух града, однос становника према спорту и "Рун Форест рун" добацивања (додуше, малко излизана фора, али и даље симпа).

У априлу месецу је група побратимског клуба из Београда, сада знана као адидас Runnersi, дошла у Загреб и управо сам их ту и упознала. У септембру те године вратила сам се у Србију, а своје тренинге наставила. У новој групи сам такође стекла пријатеље, истрчала свој први, други и трећи полумаратон, посустајала и враћала се: тренинзима и себи. Унапредила сам своје физичко здравље - поред натурал high ефекта који добијем након (иако у појединим тренуцима тренинга проклињем све на овом свету), трчање представља и одличну антистрес терапију. Сваким новим кораком, осим калорија, "сагоревају" се и лоше мисли.

Билдује се и воља, прескаче се зид спиралног унутрашњег монолога "ја ово не могу, превише је тешко". То се касније делом одрази и на друге аспекте живота у којима је потребна јака одлучност да би се успело. Трчање у суштини одржава живот: тешко је, за успех морате доста да се помучите и засучете рукаве, али ће вас на крају чекати велико испуњење и награда.

Ако вас овим нисам убедила, прочитајте Муракамијеву књигу "О чему говорим када говорим о трчању" и само ће вам kas'ti. Или погледајте видео испод.