Наш познати глумац умро у беди, оброк је делио с породицом како нико не би остао гладан - Тешка животна прича велике звезде

Жика Миленковић је за живота добио само једну награду, а глумео је у преко 300 телевизијских емисија (драме и серије) и у око 150 позоришних представа.

У Смедереву му је као глумцу комичару уручена Нушићева награда за животно дело. Та награда га је врло уплашила.

- Чини ми се као да неко каже "Ајде дај му, да не умре без награде". Знајући како се награде деле, био сам поносан што до сада нисам ни једну добио. То би био куриозитет сам за себе. И био сам на то поносан. Волео сам да будем баш по томе записан у историји позоришта. Нушић, кога сам често и радо играо, ми је мало покварио ту идеју - рекао је својевремено глумац.

Од тада је поцео да изјављује како су Смедеревци криви за то признање и како су му покварили смрт јер је планирао да умре без иједне награде.

Соћа из Врућег ветра

Публика га је заволела као урнебесног Соћу Шурдиловића из "Врућег ветра", који је како је рекао једна од његових омиљених улога.

- Мислим да се памти Соћа Шурдиловић из "Врућег ветра". Он је за мене, иако је био тврдица, синоним домаћина јужњачког темперамента, човека који се носи са суровим животом. Онда, газда Цветко из "Љубав на сеоски начин", и мудар и виспрен и спреман на сваку прилику. Сви ти комплексни ликови имали су и своје мане. Требало је одбранити те мане и оправдати врлине. Као у животу - говорио је глумац.

Срећни људи

Ипак, највише сличности пронашао је са Грацем из "Срећних људи".

- Гарац ми је јако драг лик, јер је вредан човек, али губитник. Хвала писцима, Синиши и Љиљани, јер је лик баш писан по мојој мери. У многим сегментима мог личног живота налази се баш тај Гарац, наравно изузимајући лични, породични живот. Јако сам га заволео од првог тренутка - рекао је.

Глума му је одредила другачији животни пут

- У позоришту је другачије, време дуже траје. Прво се представа спрема, екипа се уиграва и онда се изађе пред публику. А то што сам завршио књижевност, тако је морало да буде. Тада није постојала Академија за позориште, а глумци су ангажовани из аматерских дружина. Студирајући књижевност, изучавао сам истовремено и глумачки занат - причао је Миленковић.

У Београдском драмском позоришту Жика Миленковић је почео да игра 1952, да би од 1960. глумио у континуитету готово четири деценије. За то време одиграо је неколико стотина представа, међу којима су посебно значајне улоге: “Књаз Милош”, “Агатон”, “Клаудије”, “Спасоје Крталић”…

- Глумац тумачи две-три улоге у сезони, а то значи 150 у каријери. Када се све то помножи са представама, испадне много. Али тако мора и да буде, јер је глума помало и судбина. Глума је и жртвовање. Она је и несаница, неизвесност. Глума је и срећа и туга. Али, тужно је то што глумац живи само између дизања и спуштања завеса. После тога остају сећања о појединцима, већини следи заборав. Проклетство и лепота овог посла састоји се у сталном изазову и доказивању. Не може се живјети само од једне добре улоге. Свака премијера је дипломски испит, а свака представа испит који се наново полаже. Такав посао се не може обављати без изузетне љубави - причао је Миленковић.

Жика никада није закаснио на пробу

Кажу да је био најтачнији, долазио 2 сата раније, да се нешто понови или ако на сцени буде пропуста, да стигну да се среде. Ишао је из улоге у улогу са подједнаким жаром. Једне године одиграо је чак 172 представе у сезони.

Памте се његове улоге у забавном програму “Весело вече”, затим у серијама Телевизије Београд “Љубав на сеоски начин”, “Врућ ветар”, “Срећни људи”, “Породично благо”. На великом екрану играо је у филмовима “Жута”, “Сок од шљива”, “Давитељ против давитеља”, “Шмекер”, “Нека друга земља”…

Важио је за “народног” глумца старог кова, једноставног наступа и хумора блиског “широким народним масама”.

Миленковић је преминуо је 18. марта 2008. године. Имао је 80 година. Занимљиво је да је истог дана шест година касније преминуо и његов колега Душан Почек, са којим је играо у "Срећним људима".

Пензионерски дани протекли су му у сиромаштву

"Пензију сам дочекао у сиромаштву, суморно и незаслужено. Све се свело на једну бедну глумачку пензију. Нема недеље да ми унук не дође на ручак. Ћерка и унук ме пазе, брижни су и унук ми се зове Жика Миленковић. И мислим да нема разлога да се постиди тог имена. У пензионерским данима због немаштине нисам могао ни да кувам сваког дана, него по потреби."

"Кад су ми украли комплетан алат, престао сам да возим кола, нисам био при парама да поново купим, бедно сам проводио своје пензионерске дане, али сам се бавио својим хобијима, кјувао сам и читао књиге".

- И детињство је проводио у сиромаштву. Каже да нису имали за оброк сваког дана, само недељом, кад мајка направи тепсију пите, па нам подели на шест једнаких делова, да нико не легне гладан. Памтим те дане, мислио сам да су прошлост, а ево и сад ме то дочекало у пензији - испричао је својевремно глумац.

Велики бард српског глумишта Жика Миленковић, напустио нас је 2008. године у 82. години живота, а гледаоци га никада неће заборавити.