ПРИВАТНИ ЖИВОТ крио као ЗМИЈА НОГЕ! Брат га је на "ПРЕВАРУ" увукао у свет глуме, а он желео да буде СЛИКАР - довољно је само рећи БАЛКАНСКИ БОГ КОМЕДИЈЕ

Ниједна Нова година готово да не може да прође без телевизијске репризе чувеног Димитрија Мите Пантића и "Тесне коже", а реплике попут "Ду*е вам је зинуло за паре. Само паре, дај паре, ево вам паре" , "Нашли сте данас да ми сечете струју"…, само су неке које је својим ликом и делом Никола Симић учинио ванвременским.

"Балкански бог комедије", како је Николу Симића звао редитељ Слободан Шуљагић преминуо је 2014. године, а остао је упамћен по маестралним улогама које је одиграо.

Детињство

Никола Симић је својевремено у интервјуу за РТС навео да глумци никада не треба да одрасту.

- Мислим да сам ја у суштини, остао једно велико дете. Не знам колико је то добро, али мислим да је то једна покретачка снага у мени. Мислим да глумци никада не треба да одрасту - рекао је Никола Симић у емисији "ТВ лица".

Никола Симић рођен је 18. маја 1934. године у пекарској породици у Београду. Никола је у једном интервјуу признао да је било сумњи да се бави глумачким послом и хтео је да буде пекар.

- Отац нам је био пекар. Своје детињство сам наравно провео у пекари, иако је та пекара у Улици Војводе Саватија порушена, ја тачно знам где је шта стајало. Могу да нацртам - рекао је Никола Симић.

Никола је детињство провео на Звездари, а у једном тренутку његова породица пакује кофере и сели се на Топличин венац, због чега је он патио, јер је био раздвојен од другова и пријатеља. Један од тренутака који му је заувек остао урезан у сећање јесте бомбардовање Београда, 6. априла 1941. године. У време када су бомбе почеле да падају, тада шестогодишњи дечачић био је уснуо и уплашен.

Његово сећање на тај дан веома је дирљиво, искрено и живописно:

- Било ми је шест година када је моје детињство наједном прекинуто. Пробудила ме је тутњава. Дан је био сунчан и леп, али напољу се дешавало нешто чудно. Кроз прозор сам видео људе како унезверени, у пиџамама, беже преко парка. Чула се вриска деце у суседству. Тата, шта је то? - крикнуо сам престрављен. Ништа, не бој се! - умиривао ме је отац. Ништа, сине, војна вежба! Али изненада ме је дохватио с кревета и потрчао са мном у наручју ка купатилу. Кућа се затресла, проломио се страшан тресак, по кади се расуло стакло, у соби су се ствари превртале. Ми смо побегли у подрум где су већ били многи станари - написао је глумац у ауторском тексту за "ТВ Новости, давне" 1975.

- И онда се поново појавио Стева берберин.

- Шта сам вам рекао! - казао је строго и прекорно оцу. - До сад смо могли да будемо далеко од Београда. Ајде, нема више шта да се чека! 

- Води ти Николу до кафане - рекао му је отац. - А ја ћу одмах, само да покушам да затворим стан. Заметнуо ме је Стева берберин на леђа и потрчао ка Призренској улици док су около гореле куће, људи запомагали, жене и деца вриштали. Код кафане браће Пејовића биле су мајка и тетка, престрашене, уплакане. Стева берберин је, међутим, био у свом елементу. Сада је могао да покаже своју приврженост нама и сву несебичност своје младалачке љубави.

- Не смемо га више чекати - говорио је. - Ускоро ће нов талас авиона. Морамо да бежимо што пре. Он ће се већ снаћи и сам!

- Радње су биле напуштене. Могао сам да пређем преко и узмем један од бицикла, које сам некад тако желео. Али, тог јутра их нисам ни погледао. Међутим, моју пажњу је привукла посластичарница, чији је излог био срушен, а стакло се расуло по шареним тортама. Ни данас не могу себи да објасним зашто нисам узео ништа са гомиле расутих колача, него пружио руку ка кесицама од масног папира боје старог дувана. Отворио сам једну. Биле су унутра црвене бобице са укусом малине. Свиделе су ми се, па сам напунио џепове тим дугуљастим кесицама. Грицкао сам док ме је Стева носио уз Призренску улицу.

- Код хотела "Балкан" наишли смо на лешеве. Свет је бежао преко Теразија и уз Улицу краља Александра. Као што је Стева и рекао, наишао је нов талас авиона и бомби, нова тутњава, али ми смо већ били ван града. Стева нас је сместио вероватно у Великом Мокром Лугу, да ли код своје куће или код неког рођака, не знам.

- Знам само да је било много света, увече смо спавали на поду, мајка је плакала јер нисмо зналиништа ни о оцу, ни о Славку. А ја сам кришом јео црвене бобице са укусом малине. Имао сам их још кад је изненада дошао отац, необријан, поцепан, прљав. Не знам како нас је нашао. Вероватно се негде у граду срео са Стевом.

Иако је волео сцену и светла рефлектора, глумац је приватност љубоморно чувао. Управо због тога многи детаљи из његовог приватног живота нису познати широј јавности, па тако и податак да је његов рођени брат познати глумац.

Наиме, мало ко зна да је рођени брат Николе Симића чувени глумац Славко Симић, који је остварио улоге у бројним филмским остварењима и позоришним комадима.

Давне 1970. године, у разговору за ТВ Ревију, Славко је открио да је у право он утицао на свог млађег брата Николу да почне да се бави глумом.

- Вероватно да сам ја утицао на свог млађег брата Николу. Ја сам од најранијег детињства желео да постанем глумац. Одлазио сам у позориште, постао сам члан драмске дружине, одлазио на пробе. Често је са мном ишао и Никола. Можда је то утицало на њега да заволи глуму – присетио се том приликом Славко.

Једном приликом Никола Симић открио је како га је брат преварио и натерао да упише глуму:

- У нижим разредима гимназије сам лепо сликао, па сам, у време кад је мој брат Славко био глумац и професор глуме у Новом Саду, у истом граду полагао пријемни испит за средњу уметничку школу. Али, он ми је јавио да пријемни нисам положио, па сам завршио Академију за глуму. Међутим, пре десет година сам сазнао праву истину. Славко ми је пред крај живота, ничим изазван, пренео поздрав неке жене која жали што нисам пошао у уметничку школу, кад сам већ положио пријемни испит;... Ништа нисам питао Славка, а све сам разумео. Он је у време боравка у Новом Саду живео сам. Ја бих му ту био само сметња. Зато ми је, несвесно, јавио да нисам положио пријемни и тако ме из сликарства увео у глуму.

Славко је за живота, поред глуме, волео много да пише, па је својевремено објавио и разговоре са писцем Ивом Андрићем. Некадашњи председник Савеза драмских уметника Србије добио је Вукову награду у исто време кад је и његов рођени млађи брат Никола Симић добио Ћурана за
комедију.

- Смех је нешто најблаготворније на свету. У смеху, кроз смех, човек све невоље заборавља. Нека то буде и за тренутак, али тај тренутак је драгоцен. Немогуће је да једно биће буде стално под тензијом, мора негде да покуља оно нагомилано у њему – рекао је Никола Симић у једном интервјуу.

Једна од последњих улога Славнко јее одиграо у првој сезони серије "Отворена врата", у којој се нашао у улози пијанисте. Преминуо је 20. новембра 2007. године након борбе са опаком болешћу, у 83. години.

Љубав

- Треба се заљубљивати. Психолози кажу да дође тренутак кад човек жели да промени начин свог живота. Треба имати храбрости и смелости и то урадити. Ја то знам, наравно, из прве руке. Требало је имати храбрости и играти "Дунда" у Дубровнику те вечери кад су ми саопштили да ми је отац умро. И нико то није знао. Требало је имати храбрости и играти "Бубу" 30. децембра, а сахранити мајку 29. - рекао је глумац пре неколико година.

О приватном животу мало се зна, готово је невероватно да је успео да сачува све од медија. Његов братанац Душан Симић за један дневни лист испричао је да се глумац четири пута женио и разводио, да је обожавао жене.

Последњих година Николиног живота причало се да је у вези са 48 година млађом глумицом.

Иако се у медеијима често писали о Симићевој ћерки Ани и унукама Исидори и Сари, његов братанац Ненад Симић, рекао је да његов стриц није могао да има деце, стога такви наводи нису истинити.

- Никола није имао ћерку ни унуке. Ана је ћерка његове последње жене Снежане. Он је био добар према њој, али јој није отац. Никола је у младости пукло слепо цревно, дошло је до сепсе, то се тада звало туберкулоза стомака, а лечили су га радијацијом, након чега је остао стерилан и није могао да има деце. Они све покушавају због наследства - рекао је Ненад.

Последњих година Николиног живота причало се да је у вези са 48 година млађом глумицом Соњом Костић, ево шта је он говорио о томе:

- Немојте, то је врло... Смејурија! Нема благе везе. То је неумесна прича. Људи немају чиме да се баве. Гледам све ове генерације које долазе... Ја стварно желим да им помогнем, свим срцем, па тако и Соњи... Причало се свашта за овог, за оног... А сада, ако седнем са млађом колегиницом, онда... Зашто?! То је оно што ми желимо да завирујемо у туђе животе. Сада верујем да ће се причати и о Софији Ангеловски, глумици која у представи замењује Соњу. Причало се и о још једној колегиници. А ја само желим да им помогнем, да учиним добро. Ја сам тако васпитан. Знате како се каже, пси лају, а каравани пролазе. Не можете да им запушите уста. Ако ме виде да седим с колегиницом, па сликају, па објаве... Ма, ја нисам из те приче. Стално хоће да задру у нешто што је моје лично. Ни од мог бола нисам правио ништа нешто... То је моје. Мој бол, моја радост, шта се то кога тиче - прокоментарисао је за тада Никола.

Српски филмски, телевизијски и позоришни глумац

Одлучио је да глуми под утицајем десет година старијег брата, глумца Славка Симића. Током средњошколског образовања глумио је у драмској секцији, а потом уписао београдску Академију за позориште, филм, радио и телевизију, где је дипломирао глуму.

Прву професионалну улогу одиграо је 1957. године као студент Југословенског драмског позоришта. Две године касније постао је члан истог позоришта. Успешно наступајући у различитим улогама, напредовао је од мањих, епизодних улога до хваљених великих достигнућа, као што је двострука главна улога у водвиљу Жоржа Фејдоа "Буба у уху".

У представама је почео да игра 7. јуна 1971. године, а четрдесету годишњицу прославио је 2011. године.

Прва запаженија улога на великом платну била му је улога младог борца у партизанској драми "Сем" (1959) Владимира Погачића. Следећи ратни филмови у којима се појавио били су "Кс-25 јавла" Франтишека Капа (1960), међународна копродукција "Трг насиља" (1961) Леонарда Берцовиција, "Кораци кроз магле" (1967) Жоржа Скригина и "Узрок смрти да не Помињање" (1968) Јована Живановића.

Током 1960-их снимио је велики број филмова за телевизију, а међу појављује се и у драми "Горки део реке" (1965) Јована Живановића и комедији "Пре рата" (1966) Вука Бабића. Највише ради на телевизији, 70-их година истиче се улога у хумористичној ТВ серији "Дипломци" (1971). Од филмова
треба издвојити ратну драму "Девојка са Космаја" (1972) Драгована Јовановића и драму "Кошава" (1974) Драгослава Лазића.

Добио је Сребрну арену у Пули 1975. и Ћеле кулу у Нишу исте године за улогу војвођанског фолксдојчера у "Хитлеру из наше улице" (1975) Владимира Тадеја. У комедији "Хајдучка времена" (1977), истог редитеља, глуми са братом Славком. Са Велимиром Батом Живојиновићем игра у
комедији "Није него" (1978) Миће Милошевића. Иако се већ доказао као глумац са широким репертоаром, највећу популарност постигао је и свој
таленат показао управо у изузетно популарним комедијама током осамдесетих: "Лаф у срцу" (1981) и "Тесна кожа" (1982) Мице Милошевића и наставци "Тесна кожа 2" (1987) Милана Живковића и "Тесна кожа 3" (1988) Александра Ђорђевића.

Ипак, највећу популарност достиже комедија Слободана Шијана "Давитељ против давитеља" (1984), у којој тумачи неуротичног полицијског инспектора.

Осамдесетих година снимио је још неколико незапажених филмова са редитељем Мицом Милошевићем и филмове са Зораном Чалићем, где се
истиче мања улога у његовој комедији "Друга Жикина династија" (1986).

Глумац је позајмљивао глас многим анимираним јунацима као што је Гаргамел, Микеланђело, Шиља, али га публика најчешће повезује са ликом Дугоушка.

Говорио је да се цртани ликови везују за душу, али и да је Душко посебан. Некад би ухватио себе како каже "Еј шефе који ти је враг". Сматрао је да је то био одличан цртани јер је Душко био карактер.

Радио је и на синхронизацији анимираних филмова. Позајмио је глас Микеланђелу и Секачу у Нинџа корњачама; Мегатрону, Блустрику и Чипу Чејсу у Трансформерсима.

Деведесетих се појавио у бројним епизодама ТВ серије "Срећни људи" (1993-1996). Међу биоскопским насловима издвајају се четврти део "Тесне коже" у режији Милана Живковића 1991. године и романтична комедија" Лајање на звезде" (1998) Здравка Шотре.

Године 1992. добио је награду за животно дело Бранислав Нушић за улоге у комедијама. Међу његовим последњим запаженим улогама су оне у филмовима "Бумеранг" (2001) Драгана Маринковића и "Јагода у супермаркету" (2003) Душана Милића, као и улога у ТВ серији "Љубав, навика, паника" (2005-2007).

Године 2005. добио је награду за животно дело Павла Вуисић. Последња филмска улога му је била у комедији "Бели лавови" (2011) Лазара Ристовског.

Смрт

Почетком 2014. године Симић је оболео од рака простате, након чега су га лекари оперисали, а онда су уследили проблеми већ у јуну исте године са бешиком, након чега је и преминуо. 

Никола Симић преминуо је 9. новембра 2014. године, девет месеци након операције, у 80. години живота.