„Кажу да сам зла маћеха, а само браним своју децу" - Београђанка у паклу због супруговог сина из првог брака

Постоји она изрека која каже да се праве породичне драме не дешавају због великих ствари, већ због ситница које годинама ћутимо, па се једног дана претворе у зид преко којег више не можемо да пређемо. 

Управо тако почиње и прича једне жене, мајке двоје деце и супруге која се данас осећа као странац у сопственом дому.

Она је своју исповест написал на једном домаћем форуму.

- Не знам више коме да се поверим, па ћу написати овде, можда ће ме неко разумети, можда ми неко дати савет који ће ми помоћи да останем присебна. У браку сам 15 година, имамо двоје деце, 12 и 14 година. Мој муж из првог брака има сина који годинама живи у Немачкој и студира. Никада нисам имала ништа против њега, нити сам му икада рекла ружну реч. Просто, живи свој живот тамо, ми наш овде.

Али последњих месеци, све се преокренуло.

Пре месец дана муж ми је саопштио да се његов син враћа у Србију. Прво сам помислила — добро, нормално је да се човек жели вратити кући. Али онда је рекао: „Долази с девојком. И живеће с нама.“

Само сам се скаменила. У нашем малом стану, где моја деца једва имају простора да ставе школске ствари, где муж и ја већ годинама маштамо да купимо још један плакар јер немамо где с одећом? Код нас? Са девојком коју никада у животу нисмо видели?

Питала сам мужа како је то замислио. Рекао ми је да ће „може да се организује“, и да „не треба да бринем“. Како да не бринем када једва дишемо од гужве сада, а камоли са још две одрасле особе у стану?

А онда — кулминација.

Његов син, који још није ни дошао, већ има план. Деца од 12 и 14 година треба да се преселе у нашу спаваћу, а муж и ја у дневну собу. Он и његова девојка би заузели дечју собу. „Привремено“, каже муж. „Привремено“, каже и син — али без рока, без плана, без ичега. Привремено значи „док им је згодно“, а ја знам како то код нас иде — привремено се претвори у године.

Питала сам мужа зашто би наша деца, која су ту сваки дан, ишла у собу која није њихова? Зашто би се ми селили у дневну, у једину просторију где имамо мало мира после ноћних смена, после посла, после свега? Где ће моја деца да раде домаћи? Где ће да спавају кад имају контролни? Како да их будим у шест ујутру када ће неко други да спава у њиховом кревету?

Наравно, чим сам то питала, добила сам етикету.

„Немој да будеш буквално маћеха из бајке.“
„Он је моје дете.“
„Немаш срца.“
„Треба да помогнемо.“
„То је породица.“

А ја се питам — зар моја деца нису породица? Зар ја нисам породица?

Најгоре од свега је што његов син има свој стан у Београду који издаје. И живи од тога. Уз то му мајка из Немачке шаље новац. И нема ни намеру да ради када се врати. План им је да она и он живе од ренте и тих пара које добијају, и да их ми практично удомимо — хране, купају и грејемо.

Рекла сам му да немам ништа против да буду код нас пар месеци. Да се снађу. Да се запосле. Да виде шта ће. И да онда оду у свој стан, који имају и који могу да користе. Али мој муж је прекинуо разговор речима: „То је увредљиво. Не могу тако свом детету да кажем.“

На форум су стигли бројни коментари 

Након што је њена исповест доспела у јавност, људи су јој оставили на стотине порука подршке. Већина читатељки јасно је стала на њену страну, поручујући да границе морају да постоје.

„Твоја деца су мала, он је одрасла особа. Не можеш да помераш цео дом због њега.“
„Ниси зла маћеха. Ти си мајка која штити своју кућу.“
„Ако попустиш сада, никада нећеш повратити мир.“

Јавили су се и они који су прошли кроз исто и потврдили да је њен страх сасвим оправдан:
„И мени су хтели да уселе одрасло дете из првог брака. Данас знам да сам била у праву што сам рекла не.“

Било је и ретких неутралних гласова, који су саветовали смирен разговор, али готово сви су се сложили у једном — терет не може пасти на њу и њену децу.

Тако је њена прича постала покретач велике расправе о томе где су границе породичне солидарности, а где почиње право сваке мајке да заштити свој дом.