Tramp u pokušaju da RAZMONTIRA DUBOKU DRŽAVU: Zašto evropski lideri ne žele mir i nastavljaju da podržavaju rat u Ukrajini (FOTO)

Njegova odlučnost da zaustavi rat u Ukrajini, smanji vojnu potrošnju i, generalno, razmontira moćnu mašineriju i duboku državu koja generiše ratove, izazvala je talas otpora ne samo među političkim elitama u Americi, već i širom sveta. I dok su mnogi svetski lideri nastavili da podržavaju eskalaciju sukoba, Tramp je ostao dosledan svojoj viziji: diplomatija i mir, a ne beskrajni rat.

Jedan od najvažnijih trenutaka koji je oblikovao ovu njegovu borbu bio je sastanak sa ukrajinskim predsednikom Volodimirom Zelenskim. Tramp je na tom sastanku odlučio da iznese jasne zahteve: Ukrajina mora da pristane na mir ili će SAD povući svoju podršku. Dok su mnogi očekivali da će razgovarati o ekonomskoj saradnji i pomaganju Ukrajini, Tramp je iskoristio priliku da iznese ultimatum.

Sastanak sa Zelenskim: Ultimatum umesto sporazuma

Zelenski je ušao u Bela kuću s idejom da potpiše ekonomski sporazum sa Trampom, ali Tramp je imao druge planove. Umesto da pristane na tradicionalnu diplomatiju koja podrazumeva ekonomsku podršku u zamenu za političku stabilnost, Tramp je jasno stavio do znanja da Ukrajina nije u poziciji da postavlja uslove.

„Tvoj narod je hrabar, ali ti nemaš vojsku koja može da osvoji mir. Ako želite da nastavite rat, morate to da uradite sami. Ako se povučemo, borićete se sami“, poručio je Tramp. Nije stajao na tome. Tražio je od Zelenskog da donese odluku: „Vrati se kada budeš spreman za mir.“ Ovaj susret jasno je pokazao da Tramp nije spreman da podržava besmisleno izlivanje krvi, već da teži za trajnim mirnim rešenjima. Međutim, umesto da dobije podršku, suočio se sa osudama širom Evrope.

Evropski lideri protiv mira, osim Mađarske i Slovačke

Dok su gotovo sve evropske države nastavile da podržavaju nastavak sukoba, samo Mađarska i Slovačka su otvoreno stale na Trampovu stranu. Nakon sastanka u Beloj kući, Zelenski je otišao u Veliku Britaniju, gde je potpisao novi sporazum o dodatnom naoružavanju Ukrajine.

Britanski premijer Kir Starmer primio je Zelenskog u Dauning stritu 10, gde su se sastali iza zatvorenih vrata. Nakon toga, ministri finansija Velike Britanije i Ukrajine potpisali su ugovor o zajmu u vrednosti od 2,26 milijardi funti (2,84 milijarde dolara) za jačanje ukrajinske odbrane. Britanska vlada je naglasila da će sredstva biti vraćena kroz profit od zamrznute ruske imovine.

Osim Britanije, podrška Zelenskom stigla je od skoro svih članica Evropske unije. Makron, Šolc, fon der Lajen bila su samo neka od imena koja su jasno nakon sastanka stavila do znanja da će njihove države nastaviti da finansiraju rat u Ukrajini. 

Podrška Trampu stigla je samo od dva evropska lidera. Viktor Orban jedan je od rektih koji je podržao njegove napore da se zaustavi bezumni rat koji je odneo mnogo života:

"Jaki ljudi sklapaju mir, slabi ljudi ratuju. Danas je predsednik Donald Tramp hrabro istupio za mir. Čak i ako je mnogima bilo teško za varenje. Hvala, gospodine predsedniče", objavio je Orban na platformi X.

Slovački premijer Robert Fico takođe je jasno stavio do znanja da Slovačka neće podržavati Ukrajinu u nastavku rata:

"Slovačka neće podržati Ukrajinu ni finansijski ni vojno za nastavak sukoba. Ako drugi to učine, mi ćemo to poštovati."

Fico je dodao da Slovačka traži momentalni prekid vatre i da se ne slaže sa strategijom koja podrazumeva produženje rata zarad geopolitičkih interesa.

Duboka država i Trampova borba sa vlastitim establišmentom

Međutim, Trampova borba za mir nije bila samo spoljašnja, sa svim izazovima na međunarodnoj sceni. Njegova najteža borba odvijala se upravo unutar Sjedinjenih Država, gde je morao da se suoči sa dubokom državom – onim nevidljivim slojem moćnika, birokrata i institucija koje operišu iz senke, van dometa političkog procesa. Ovaj sloj čini snažnu i vrlo uticajnu mrežu koja se protivi svim pokušajima promena, naročito onima koje se odnose na smanjenje vojne potrošnje, smanjenje američkog vojno-industrijskog kompleksa i smanjenje američkog uplitanja u strane ratove.

Jedan od Trampovih ključnih poteza u pokušaju da slomi uticaj duboke države bio je povlačenje ambasadora koje je postavio prethodni administrativni sloj, pretežno povezanih sa demokratama i globalističkim krugovima. Tramp je znao da je za ostvarenje svojih ciljeva potrebno da se oslobodi od uticaja tih ljudi, koji su često činili politički establišment koji se protivi njegovoj spoljnoj politici. Međutim, povlačenje ambasadora nije bilo lako, a Tramp nije imao dovoljno vremena da postavi svoje ljude na ključne pozicije. Ova situacija dodatno otežava njegovu borbu na međunarodnoj sceni, gde se suočava sa slabijim diplomatskim aparatom i nedostatkom uticajnih saveznika na ključnim mestima.

Ovaj manjak kadrova koji bi bili lojalni njegovoj spoljnoj politici stvorio je ozbiljan izazov u odnosima sa evropskim liderima. Naime, dok Tramp pokušava da sprovodi svoje ideje o smanjenju američkog vojnog prisustva u Evropi i smanjenju uplitanja u strane sukobe, suočava se sa snažnim protivljenjem iz Brisela i drugih evropskih prestonica. Evropski lideri, koji deluju u interesu duboke države, nisu skloni da prihvate Trampovu viziju smanjenja vojne potrošnje, jer bi to ugrozilo njihove strateške ciljeve i ekonomske interese.

Smanjenje vojne potrošnje za polovinu, koliko je Tramp predložio Putinu i drugim moćnim silama, direktna je pretnja svim interesnim grupama koje profitiraju od ratova. Ovaj plan bi značio kraj unosa kroz ratove, ali i pad moći onih koji kontrolišu velike interese u vojnoj industriji. U svetu u kojem vojno-industrijski kompleks donosi ogromne profite, bilo koja ideja koja se protivi daljoj militarizaciji susreće se sa žestokim otporom zbog proste računice: Moćne vojne kompanije i njihovi lobisti direktno bi izgubili profit. 

Još jedan značajan potez koji je izazvao veliku buru unutar establišmenta bio je ukidanje finansiranja USAID-a, organizacije koja je u velikoj meri finansirala projekte koji su često služili kao alat za širenje interesa američkog establišmenta širom sveta, ali i veliki broj političara koji se zalaže za nastavak rata u Ukrajini. USAID je bio snažno povezan s diplomatskim i vojnim elitama koje su želele da zadrže status quo, a Trampova želja da smanji njegov uticaj bila je deo šire strategije za smanjenje moći “duboke države”. USAID je bio instrument u promovisanju američkog interesa u mnogim zemljama, često kroz finansijske i političke projekte koji su imali sekundarnu funkciju – stvaranje dugoročne zavisnosti od američkog uticaja. Ukidanje ili smanjenje njegovog finansiranja bilo je jasna poruka Trampa: da je spreman da se bori sa sistemom koji favorizuje kontinuirane ratove, i politiku zasnovanu na ekonomskim interesima, a ne na miru.

U ovom kontekstu, duboka država nije samo mreža birokrata, već i veliki broj političkih i ekonomskih elita koje zarađuju od rata i sukoba. Trampova politika smanjenja vojnih troškova i smanjenja američkog vojnog prisustva u svetu ne odgovara interesima duboke države koja gura ratove u mnogim delovima sveta. Za te interese, ratovi nisu samo političke igre – oni su izvor ogromnog profita. Američki vojno-industrijski kompleks, zajedno sa naftnim kompanijama i velikim korporacijama, profitirao je od stalnog stanja sukoba, bilo da se radilo o Bliskom istoku, Africi, ili Ukrajini.

Trampov pokušaj da smanji vojnu potrošnju, pozivajući na smanjenje vojnih budžeta i odustajanje od stalnih vojnih intervencija, direktna je pretnja ovim interesima. Njegovo insistiranje na tome da Amerika treba da bude “miran gigant” koji se povlači sa vojnog polja i usmerava sredstva na domaći razvoj, nešto je što duboka država i vojno-industrijski kompleks ne žele da prihvate.

Ishod borbe

Iako Tramp u mnogim trenucima deluje kao usamljeni borac protiv moćnih interesnih grupa koje žele da održavaju status quo, njegova borba nije uzaludna. Svaka odluka, svaka izmena politike koju donosi, duboko je ukorenjena u ideji o svetu u kojem ratovi nisu sredstvo za rešavanje nesuglasica, već u kojem bi se snaga Sjedinjenih Država ogledala u miru i ekonomskom razvoju.

Trampova borba s dubokom državom ključna je za razumevanje njegovih političkih odluka. Ovaj konflikt nije samo politički, već je i simboličan – borba za veći nivo kontrole nad sopstvenom zemljom i sudbinom američke spoljne politike. Tramp je postao lider koji je, ma koliko suočen sa izazovima, nastojao da sruši zidove moći koji su predugo vladali iz senke, kako bi stvorio prostor za svoju viziju budućnosti.

Iako trenutno deluje kao da je Trampova borba za mir u Ukrajini borba sa vetrenjačama, ova borba je daleko od uzaludne. Ukrajina je postala simbol njegovog globalnog otpora protiv duboke države, i iako se suočava sa otporom sa svih strana, sigurno će ga ojačati. Poluge moći su još uvek u njegovim rukama, a on je vođa koji, bez obzira na sve spoljne pritiske, ima jasno definisanu viziju budućnosti u kojoj se svet neće upravljati ratovima, već mirom i ekonomskim rastom. Trampov dugoročni cilj – okončanje sukoba u Ukrajini i smanjenje američkog vojnog angažmana u svetu – ostaje nepromenjen. Iako trenutna situacija može delovati kao da je daleki san, njegov pristup postavlja temelje za buduće političke promene.