Ponosna što joj je muž poginuo za Srbiju: Priča o Milojevićima iz Velike Plane

– Trideset godina slušam od ljudi oko sebe, naše rodbine, prijatelja, komšija, da je moj muž uzalud poginuo i svaki put kad to čujem iznova ne verujem da ljudi pričaju takvu glupost. On nije poginuo uzalud, već je poginuo braneći svoju zemlju. Rat je zlo, onog ko pogine ništa ne može da vrati i nadoknadi, ali je žalosno da potomci Karađorđa i junaka iz balkanskih ratova i Prvog svetskog rata smatraju da je davanje života za Srbiju uzaludna žrtva.

Verica ističe da je imala muža kakvog ni jedna žena nije imala.

– Bio je patriota i dobar čovek, četrdeset i sedam puta je davao krv spašavajući tuđe živote, a sudbina je htela da mu presudi metak ispaljen iz srpske ruke i da umre tako što je iskrvario.

Slobodanova i Veričina zajednička životna priča počela je 1970. godine, u vreme dok je on u Gardijskoj brigadi služio vojsku u Beogradu. Dve godine kasnije odlučili su da se venčaju. On je imao dvadeset i dve, ona dve godine manje. Sledeće godine rodila im se kćerka Dragana, a pet godina kasnije porodična idila krunisana je rođenjem sina Dušana.

Slobodan je radio u GOŠI u Smederevskoj Palanci, pa u Železnicama Srbije, na održavanju lokomotiva i vagona u pogonu „Kolska“ u Plani, a Verica je radni vek provela u „Ineksu“, kao trgovac.

Lep život Milojevića prekinuo je rat. Prvo Slovenci, a zatim i Hrvati, počeli su da oružjem ruše SFRJ. Srbi, koji nisu želeli da umesto u jednoj žive u šest država, ustali su da je brane. Odlučni da im se ne ponovi sudbina iz dva svetska rata, kada je ubijeno više od tri miliona ljudi. Najviše od „bratske“ hrvatske, muslimanske, bugarske, šiptarske i mađarske ruke.

Slobodanovo kratkotrajno i tragično ratno putovanje počelo je sredinom septembra 1991. godine kada je, kao pripadnik vojne pošte 1001 iz Smederevske Palanke, bataljon iz Velike Plane, otišao u Bosnu i Hercegovinu.

U Novoj Topoli kod Bosanske Gradiške Planjani su dve sedmice slušali odjek topovske paljbe koja je preko Save dopirala iz Zapadne Slavonije, iščekujući da li će biti upućeni u pomoć srpskom narodu oko Lipika i Pakraca ili u Dvor na Uni.

Bataljon, koji je brojao oko 300 vojnika, nikada nije prešao ni Savu, ni Unu. Natezanja oko upotrebe jedinice između viših vojnih komandi s jedne i vojnika i njihovih starešina s druge strane završeno je posle petnaest dana, kada su Planjani samovoljno napustili Lijevče Polje i vratili se kući.

Sedmog oktobra iz komande u Smederevskoj Palanci stigao je novi poziv za okupljanje na polaznom položaju u Velikom Orašju. Sledećih devet dana bataljon je bio na vežbi na Pasuljanskim livadama.

– Dolazio je kući 14. oktobra da našem sinu Dušanu, koji je sutradan punio 13 godina, čestita rođendan – seća se Verica. – Dva dana kasnije ja sam, zajedno sa zaovom, išla da ga posetim. Bili su to naši zadnji susreti.

Sa poligona na Pasuljanskim livadama bataljon je upućen u Zapadni Srem i Istočnu Slavoniju. Šidski Banovci, Orolik, Sremske Laze, Stari Jankovci, Novi Jankovci, Mirkovci, pa Cerić... Prva linija fronta prema Vinkovcima na jednoj i Nuštru na drugoj strani.

– Viša komanda nas je postepeno uvodila u Cerić – kaže Milojica Vuković, tadašnji komandant bataljona iz Plane. – Da se naviknemo na rat. Krajnje odredište nam je bio Cerić. U to vreme JNA je stezala obruč oko Vukovara, a Hrvati su grčevito nastojali da obezbede puteve za njegovo snabdevanje. Naš zadatak je bio da sprečimo bilo kakve ispade Hrvata iz Vinkovaca prema Vukovaru na tom pravcu i učestvujemo u pritisku na hrvatsku vojsku koja je branila Nuštar.

Slobodan je raspoređen na dužnost vozača saniteta, koji se nalazio u Jankovcima. Veče uoči smrti u Cerić je dovezao jednog lekara iz Smedereva. Tu su i zanoćili.

Ujutro je izašao iz kuće u kojoj su spavali. Kada se vraćao nazad, bunovni stražar, iz Udovica kod Smedereva, pucao je u njega. Rafal je nesrećnog čoveka pogodio u predelu pojasa.

– Jedni kažu da je stražar spavao, drugi da mu se moj muž nije javio kad je izlazio iz kuće. Htela sam da idem da razgovaram sa tim nesrećnikom iz Udovica, da ga pitam zašto me je učinio udovicom. Kako je moguće da tako olako puca? Pa ako nije prepoznao mog muža, video je sivomaslinastu uniformu JNA. Ali kasnije me je prošla želja da ga vidim. I bolje je što je tako.

Prisutni lekar je Milojeviću pružio prvu pomoć, a onda je ranjenik upućen u ratnu bolnicu koja se nalazila u Sremskim Lazama. Uz put je isteklo previše krvi. Po dolasku u Laze doktorima je ostalo samo da konstatuju smrt.

– Ljudi koji su bili kraj njega kažu da su mu zadnje reči bile: „Dokumenti su mi u levom džepu“, nakon čega je izgubio svest – kaže komandant planjanskog bataljona Milojica Vuković.

Tužna vest isto veče stigla je u Planu.

– Oko ponoći neko lupa na prozor. Pitam ko je. Javlja se naša rođaka Rajka koja radi u Beogradu. Čujem strinu Penu, doktora Tomu Milosavljevića... Sve mi je bilo jasno. Nadajući se da nije najgore, pitam da li je ranjen. Kažu, otvori. Kada sam otvorila doktor Toma kaže: „Nažalost, nije ranjen, već je poginuo.“

Dve godine kasnije Milojeviće je zadesila nova tragedija. Slobodanovom ocu Miodragu amputirana je noga.

Narodna poslovica kaže da nesreća nikad ne dolazi sama. Na Milojeviće se tih ratnih godina nesreća baš navadila. U leto 1994. godine, kupajući se u rupama koje su zbog vađenja peska ostale na obalama Jasenice, ugušio se Miodragov unuk Jovan, sin njegove kćerke Nadežde. Mladić je imao dvadeset i jednu godinu.

Prerana smrt 1997. godine sačuvala je Miodraga od još jednog velikog jada: četiri godine kasnije smrt je ugrabila i njegovo drugo dete. Kćerka Nadežda umrla je u pedeset i devetoj godini života. Iza nje je ostala kćerka Jelena.

– Ponosna sam na svog muža i na sve one koji su išli da ratuju, ali krivo mi je što Srbija nije pokazala više poštovanja prema svojim građanima koji su na taj način dokazali da je vole. Deca su mi, bogu hvala, sposobna, oboje rade, samo mislim da nije u redu što je Dragana posle završenih studija medicine morala deset godina da čeka posao.