Amerika na ivici poraza u Iranu: Kraj stare globalizacije, svet ulazi u eru energetskog haosa i finansijskih potresa

 Energija, pomorski pravci, dugovi, cene hrane, tehnološke ambicije i sama ideja međunarodnog poretka sada je dramatično poljuljana. Eksplozija na Bliskom istoku već odjekuje u evropskim fabrikama, azijskim rafinerijama, afričkim lukama i na američkim berzama. U tom kontekstu sam rat već se može nazvati "svetski", jer pogađa ceo svet, iako se u vojnom smislu ne vodi globalno.

Godinama je važila naivna pretpostavka da globalizacija može progutati svaku krizu. U tom optimizmu (da bi uopšte postojao) plovidba je trebalo da ostane otvorena, energija dovoljno dostupna, dolar dovoljno snažan, a Vašington dovoljno moćan da određuje "granice dopuštenog". Rat protiv Irana razotkriva koliko je taj model istrošen. Ispod sjajne površine dugo se taložila iscrpljenost sistema koji je živeo na dugu, špekulaciji i geopolitičkoj prisili. Rat protiv Irana, da se završi danas (ili "kroz par nedelja" kako poručuju iz Bele kuće), već je trajno promenio osnovne postavke – pogledajmo ih redom.

Rat koji udara na samo srce globalne cirkulacije

U modernoj ekonomiji rat je nešto mnogo kompleksnije, kao što smo imali priliku da vidimo tokom ovog meseca. Kroz uska grla prolaze energenti koji pokreću industriju i domaćinstva na više kontinenata. Kada se u tom prostoru pojavi ozbiljna pretnja, svetska ekonomija za nekoliko dana dobija simptome groznice (a oporavak će potrajati).

Udar na Iran zbog toga aktivira čitav lanac posledica. Cena nafte raste, rafinerije prilagođavaju planove, a države uvoznice energenata otvaraju sve dublje rupe u svojim trgovinskim bilansima. Ako smo jednu stvar utvrdili od početka ovog rata, onda je to da đubriva, amonijak, sumpor i helij postaju jednako važni kao i bareli sirove nafte. Poljoprivreda oseća pritisak kroz skuplju setvu i manji prinos, zdravstveni sektor kroz slabiju dostupnost specijalizovanih materijala, a visoka tehnologija kroz poremećaj snabdevanja komponentama bez kojih se ne može održavati sadašnji ritam razvoja.

Nafta kao poluga imperijalne moći

Američka spoljna politika već decenijama povezuje vojnu silu, sankcije i nadzor nad energetskim koridorima u jedinstven mehanizam. Na toj mapi Iran zauzima ključno mesto jer spaja ogroman energetski prostor, strateški morski prolaz i političku volju da sačuva sopstvenu samostalnost. Ista logika vidi se u pritisku na Venecuelu, u nastojanju da se suzi ruski izvozni manevarski prostor, u ranijim intervencijama po Iraku, Libiji i Siriji, kao i u trajnom nastojanju da se svetsko tržište energenata drži pod političkim nadzorom.

Ko upravlja energijom, određuje tempo privrede i raspon političke poslušnosti. Saveznici tada kupuju sigurnost kroz skuplje ugovore, protivnici plaćaju cenu kroz sankcije, a ceo svet ulazi u režim u kojem nafta dobija izrazitu političku funkciju. Tržište energenata tada poprima oblik komandne table za globalnu disciplinu. U takvom okviru američka moć više se ne meri samo nosačima aviona i veličinom BDP-a. Ona se meri sposobnošću da se zatvara ili otvara pristup ključnim resursima. Rat protiv Irana uklapa se u tu logiku sa gotovo brutalnom jasnoćom i zato proizvodi tako snažan osećaj da je stari poredak dostigao granicu sopstvene održivosti.

Kada Tramp (možda već noćas) proglasi svoju "pobedu", to će biti veliki američki poraz i tog paradoksa biće svestan ceo svet. Taj "energetski mehanizam" o kojem govorimo, ta američka globalna moć, tu dramatično puca i priznaje da više nije u stanju da drži dominaciju. Posledice će biti zaista istorijske.

Finansijski toranj od karata i trenutak sudara

Posebna opasnost ovog sukoba leži u tome što dolazi u trenutku kada je zapadni finansijski sistem već godinama odvojen od realne proizvodne osnove (što bukvalno vidimo svuda oko nas). Vratimo se dve decenije unazad – nakon sloma 2008. svet je spašavan jeftinim novcem, niskim kamatama i rastom cena imovine. Nekretnine, akcije i obveznice naduvane su do nivoa koji više ne počiva na rastu plata, snažnoj industriji i većoj produktivnosti, nego na stalnom dotoku kredita. U prevodu – svet je skoro 20 godina živeo na "kreditnom kiseoniku". Vol strit je u tom periodu naučio da živi od novca koji sam sebe hrani, od refinansiranja, finansijskog inženjeringa i beskrajnog odlaganja stvarnog računa.

Rat protiv Irana taj račun iznosi na sto. Skuplja energija, skuplji transport i prekid lanaca snabdevanja stvaraju pritisak na kompanije koje su već opterećene dugom. Više kamatne stope dodatno stežu obruč oko preduzeća, fondova i domaćinstava kojima je potreban stalan priliv jeftinog kredita. U takvoj klimi svaki poremećaj u lancu plaćanja može povući novi talas neplaćanja, otpisa i likvidacionih pritisaka. Berza može nakratko slaviti sopstvene iluzije (recimo jutros, gde naivno tumače Trampovo potencijalno povlačenje kao "povratak na staro"), ali se ne može pobeći od činjenice da fabrike rade na gasu, nafti, sirovinama, komponentama i kupcima sa realnom kupovnom moći. Čak su i tehnološki giganti poslednjih godina krenuli ka zalivskim državama u potrazi za energijom za svoje data-centre i AI infrastrukturu, a sada i taj plan ulazi u zonu duboke nesigurnosti. Kada materijalni temelj počne da puca, cela finansijska piramida gubi oslonac.

Evropa pred sopstvenim ekonomskim ogledalom

Najdublja evropska drama nalazi se u činjenici da kontinent u ovaj prelom ulazi energetski oslabljen, industrijski ranjiv i politički bez samostalnog kompasa. Prekid jeftine ruske energije već je teško pogodio evropsku proizvodnju, posebno nemačku industriju koja je decenijama počivala na kombinaciji tehnološke snage i razumno dostupnih inputa. Sada se toj rani dodaje novi udar sa Bliskog istoka i Evropa se nalazi pred spiralom viših troškova, tanjih marži, slabijeg izvoza i sve većeg pritiska na životni standard. Ukratko – ono što se dogodilo Nemačkoj sada ćemo svi proživljavati zajedno, ali u još akutnijem obliku.

Političke elite na to odgovaraju već prepoznatljivim jezikom štednje, militarizacije i disciplinovanja stanovništva. Socijalna država se sužava, energetske subvencije (bez kojih kreću pobune na ulicama) gutaju javne finansije, a novi vojni izdaci traže još dublje rezove. Zatvoreni pogoni, skuplje grejanje i teskoba industrijskih regiona govore mnogo jasnijim jezikom od parola iz Brisela. U pozadini svega stoji odsustvo bilo kakve strateške autonomije. Evropa se ponaša kao geopolitički dodatak tuđoj volji i sopstveno društvo izlaže troškovima koje više ne može da prikrije. Britanija tu stoji kao posebno jasan primer. Decenije deindustrijalizacije, finansijalizacije i trošenja političkog kapitala ostavile su zemlju sa oslabljenom proizvodnom osnovom i sve skromnijim energetskim kapacitetima. U celom tom prostoru raste utisak kontinenta koji je zaboravio kako izgleda ozbiljna ekonomska suverenost, a to je nešto što će u narednom periodu snažno doći na naplatu.

Od globalizacije do prisilne samodovoljnosti

Rečnik ekonomije menja se pred našim očima. Dugo se govorilo o komparativnim prednostima, globalnim lancima vrednosti i svetu u kojem svako proizvodi ono što mu tržište najbolje plaća. Rat protiv Irana, kao i šira praksa sankcija i trgovinske prisile, vraća u centar stare i vrlo konkretne pojmove kao što su – hrana, energija, đubrivo, transport, domaća industrija i robne rezerve. Države će sve više meriti sigurnost u tonama pšenice, kubicima gasa, kapacitetu rafinerija i sposobnosti da prežive nekoliko meseci ozbiljnog globalnog poremećaja.

Za veliki deo globalnog juga to će biti bolan prelaz. Afrika u mnogim područjima nosi teret monokulturne poljoprivrede, dugova i uvozne zavisnosti koji su oblikovani decenijama spoljnog upravljanja i razvojnih recepata Svetske banke. Latinska Amerika ima više manevarskog prostora zahvaljujući resursima i poljoprivrednom potencijalu, iako i tamo struktura vlasništva i izvozna logika često koče dublju transformaciju. Azija već raspolaže širim proizvodnim kapacitetima i gušćim regionalnim mrežama, pa u novu epohu ulazi sa većom strateškom fleksibilnošću. Samodovoljnost u takvom okruženju dolazi u centar razvojne strategije.

Kraj priče o dobroćudnom hegemonu

Zapad je decenijama sopstvenu dominaciju predstavljao kao "opšte korisnu uslugu svetu". Otvoreno more, stabilne valute, pristup kapitalu, tehnološki napredak i liberalna pravila trgovine služili su kao fasada tog narativa. Današnji trenutak pokazuje punu političku prirodu te infrastrukture. Sankcije, kontrola platnih sistema, zabrane izvoza tehnologije, vojni kišobrani i pomorski koridori čine gustu mrežu pritiska kroz koju se disciplinuju čitave države. Globalizacija gubi staru auru neutralnosti (ako je ikada zaista i postojala) i otkriva mehaniku sile. Sa njom puca i moralna legitimacija zapadne moći.

Zato reč "pad" deluje presporo za opis onoga što se dešava. Pred nama je oštar prelaz iz jednog sistema u drugi, uz veliku konfuziju i bez jasnih novih pravila. Međunarodno pravo slabi pod pritiskom selektivne primene, a Ujedinjene nacije sve više liče na instituciju koja živi od sećanja na sopstveni smisao. Ideja suverenosti vraća se u centar političkog jezika. Zanimljivo je i kako se menja sam rečnik prostora. Pojam "Zapadna Azija" sve češće potiskuje stare izraze i otkriva novu geopolitičku intuiciju. Težište sveta pomera se ka azijskom prostoru, ka društvima koja još grade industriju, planiraju dugoročno i traže veću slobodu od zapadnih centara finansijske i vojne moći.

Svet posle Irana

Rat protiv Irana ubrzava prelaz u svet sa više centara moći. Novi poredak nastajaće sada neuredno i kroz oštre prelazne zone. Takvi prelazi rađaju privremene saveze, regionalne blokove, talase inflacije, monetarne eksperimente i sve snažniju ulogu države u privredi. Pitanje novog međunarodnog monetarnog sistema, novih osiguravajućih i platnih mehanizama, dugoročnih energetskih ugovora van starog zapadnog okvira i bezbednosnih aranžmana koji mogu zaštititi trgovinu bez američkog tutorstva sada ulazi u centar svetske politike.

Upravo zato će se na ovaj rat gledati kao na mnogo više od jedne vojne epizode. Ovde se otvara nova istorijska etapa u kojoj će svaka zemlja morati da odgovori na nekoliko ključnih pitanja: može li da prehrani sopstveno stanovništvo, može li da obezbedi energiju za industriju i domaćinstva, može li da sačuva finansijsku stabilnost kada stari centri moći pretvaraju trgovinu u oružje i može li da izgradi političku autonomiju koja vredi više od kratkoročne poslušnosti. Svet posle Irana nosiće tvrđe granice, više cene, ozbiljniju ulogu države i mnogo manje iluzija o samoregulišućem tržištu. Za mnoge zemlje to će biti bolna škola, a za ostatak sveta možda i početak oslobađanja od poretka koji je sopstvenu silu decenijama predstavljao kao prirodni zakon istorije.