Potezi Izraela u Iranu remete Trampov plan?! Stručnjaci tvrde: Ova strategija mogla bi biti kontraproduktivna
Izrael je i ranije likvidirao vođe terorističkih grupa, uključujući Hezbolah i Hamas, pa čak i iranske zvaničnike u Siriji. Ali sada, eliminišući državne lidere u direktnom ratu između država, šalje snažnu poruku vojne moći i pokazuje da njegovi neprijatelji nemaju gde da pobegnu.
Najnoviji napadi su pokušaj da se promeni politička stvarnost u Teheranu, dok hiljade vazdušnih napada, uz podršku američkih snaga, navodno uništavaju sposobnost Islamske Republike da preti svetu raketama i dronovima.
Ubistva stranih lidera dugo se smatraju nezakonitim prema američkom i međunarodnom pravu. Mnogi kritičari vide sam iranski rat kao uvredu za brzo erodirajući globalni sistem zasnovan na pravilima. Ipak, napadi koji ubijaju režime privlače moćne države poput Sjedinjenih Država i Izraela, koje žele da skrate rat i oslabe represivne režime. Ubijanje lidera moglo bi oslabiti režim odvraćanjem niže rangiranih zvaničnika od preuzimanja smrtonosnih poslova. Ali uprkos snažnoj simbolici, dugoročni politički i strateški efekti takvih atentata su daleko manje jasni, piše CNN.
Iako eliminacija najvišeg rukovodstva može skratiti rat, ona takođe može podstaći osvetu i zatvoriti diplomatske kanale, potencijalno produžavajući rat. Pošto su iranski lideri navodno decentralizovali moć pre rata, očekujući da će postati mete, nema garancije da će ubijanje lidera uništiti režim. A ako se obavežu na program eliminacije svakog novog lidera koji zameni mučenika, to bi moglo dovesti do gotovo večnog rata. Ideja o atentatu na strane lidere u ratu nije nova. Britanija je razmatrala i odustala od nekoliko planova za atentat na Adolfa Hitlera tokom Drugog svetskog rata. Obaveštajne službe i stroga operativna bezbednost osujetile su navodne nacističke zavere protiv premijera Vinstona Čerčila i drugih savezničkih lidera.
CIA je, prema izveštajima Kongresa i svedočenjima od 1970-ih do 1990-ih, više puta pokušala da ubije kubanskog diktatora Fidela Kastra. Uzastopne američke administracije su slale vojsku u poteru za vođama Al Kaide i ISIS-a, uključujući Osamu bin Ladena. Tokom svog prvog mandata, Donald Tramp je naredio ubistvo iranskog šefa bezbednosti Kasema Sulejmanija, jednog od najvažnijih iranskih lidera, na aerodromu u Bagdadu. Godine 2003, na početku invazije na Irak, Sjedinjene Države su pokušale, ali nisu uspele, da ubiju Sadama Huseina.
Kasnije u sukobu, američki obaveštajni analitičari su napravili špil karata sa vrednostima režimskih lidera koje je Vašington želeo da budu zarobljeni ili ubijeni. Sadamovi sinovi Udaj i Kusaj bili su Herc i Tref as sve dok nisu ubijeni u razmeni vatre. Njihov otac, Pik As, pronađen je sakriven u rupi u svom rodnom Tikritu, a kasnije je obešen. Ali arogancija koja je dovela do tog špila karata pamti se više po aroganciji nego kao primer uspešnog obezglavljivanja režima. To je pokazalo pogrešnu percepciju u Vašingtonu da će eliminacija ključnih ličnosti dovesti do demokratskog Iraka. Umesto toga, izbila je strašna pobuna, protiv koje se Amerikanci bore godinama.
Pitanje je sada da li će novi američki rat atentatom na najviše rukovodstvo doneti oslobođenje i stabilnost. Iako se američko-izraelska strategija neutralizacije iranske vojne pretnje čini kao operativni uspeh koji je naneo ogromnu štetu, za sada nema znakova da se islamski revolucionarni režim urušava. Trampovi ciljevi u Iranu i obrazloženje za rat mogu biti nejasni. Ali Netanjahovi su javni decenijama: da uništi ono što on vidi kao egzistencijalnu pretnju Izraelu i iranskom režimu. Izrael predstavlja svoje napade na iranske lidere kao samoodbranu od „terorističke države“ koju predvode komandanti Islamske revolucionarne garde, sa kojima je dugo u latentnom ratu. Umesto da se preda, Iran je odgovorio na atentate visokih zvaničnika prkosom. Na primer, lansirao je balističke rakete na Tel Aviv u skladu sa svojim obećanjem da će proširiti rat kako bi osvetio Laridžanija. Netanjahu je takođe, mnogo konkretnije od Trampa, tvrdio da su napadi na iranske lidere direktan pokušaj podsticanja kontrarevolucije. „Podkopavamo ovaj režim u nadi da ćemo iranskom narodu pružiti šansu da ga svrgne“, rekao je Netanjahu objavljujući Laridžanijevu smrt. „To se neće dogoditi preko noći, niti će biti lako. Ali ako istrajemo, daćemo im šansu da uzmu svoju sudbinu u svoje ruke“, rekao je.
Međutim, postoje alternativni, manje optimistični scenario.Želja za osvetom mogla bi dovesti naslednike do još veće represije nad civilima koje je Tramp nekada obećao da će zaštititi. Ako obezglavljivanje režima postane „katastrofalni uspeh“, kolaps vlade mogao bi da izazove podelu u zemlji i građanski rat. Neki stručnjaci veruju da je malo verovatno da će atentati na lidere doneti pozitivne političke promene. Bader Al-Saif, istoričar intelektualne istorije, rekao je u sredu na konferencijskom pozivu u Institutu za Bliski istok da bi iranski lideri mogli da intenziviraju svoj prkos. „Za njih je atentat nešto što će prihvatiti. Ovaj režim napreduje na teologiji patnje, tako da što više atentata izvrše, to će postati otporniji, a iskusniji pojedinci će se popeti na vrh“, rekao je on.
Sina Azodi, direktor programa za bliskoistočne studije na Univerzitetu Džordž Vašington, rekao je za Beki Anderson sa CNN-a da bi ubistvo Laridžanija moglo biti kontraproduktivno. – Sa praktične tačke gledišta, naravno, to je dostignuće za Izraelce. Ali bojim se da će na kraju to dovesti do ojačavanja režima, a ne do njegovog kolapsa – rekao je on.
Uklanjanje lidera moglo bi takođe ukloniti podsticaj za pregovore ili stručnost koja bi Irancima bila potrebna da postignu „dogovor“ sa Trampom. Ako atentati zatvore moguće izlaske iz rata, oni produbljuju komplikacije koje sprečavaju Trampa da definiše kako će se rat završiti. Na kraju, strategija obezglavljivanja lidera neće biti procenjivana po tome koga ubija, već po tome šta ostavlja za sobom.
