Ona je jedina pevačica koja se pojavila na Džejevom pomenu: Dokazala da nije i neće zaboraviti voljenog kolegu
Džej je otišao, ali kako kažu njegovi najbliži, ostaje zauvek među njima, u pesmama, pričama i uspomenama koje se prenose dalje.
Navršilo se pet godina od smrti Džeja Ramadanovskog, legendarnog pevača čiji je glas obeležio generacije i koji je ostavio neizbrisiv trag na muzičkoj sceni širom Srbije i regiona.
Iako je vreme prošlo, emocije i sećanja na njega i dalje su snažna, što se jasno videlo i danas na njegovom grobu u Aleji zaslužnih građana.
Jutro je započelo tužnim prizorom – pre nego što je porodica stigla, svom voljenom Džeju prva je počast odala Andrijana Tomanić, položivši venac sa kratkom, ali snažnom porukom: „S ljubavlju, Andrijana.“ Nakon nje, pristigli su članovi porodice: njegova dugogodišnja partnerka, ćerke Marija i Ana sa svojom decom i majkom Nadom. Međutim, ono što su mnogi primetili jeste da se zet Adil ovoga puta nije pojavio.
Pored porodice, među prvima su na grob stigli i dugogodišnji prijatelji i saradnici – Zoran Jagodić Rule, Acko Nezirović, kao i pevačica Mina Kostić, koja nikada nije krila koliko je cenila Džeja i koliko joj je značio i privatno i profesionalno.
Nakon pomena, Džejeva ćerka Marija Ramadanovski oglasila se za domaće medije i otvoreno govorila o bolu koji, kako kaže, nikada ne jenjava. Njene reči još jednom su pokazale koliki je trag njen otac ostavio, ne samo kao umetnik, već pre svega kao čovek.
– Treba pomenuti mog tatu, ali ne treba ni preterivati. Nedostaje nam svima. Pet godina je brzo prošlo. Bio bi ponosan da nas vidi. Bio bi zadovoljan što se tiče moje sestre, svojih unuka i unuke, mene. Bio je poseban čovek. Ostao mi je u sećanju kroz njegovu igru, smeh. Sve to nedostaje, njegov glas, šale. Tako ću ga pamtiti dok sam živa. U najužem krugu uvek su tu ljudi koji su bili uz njega. Masovno ljudi i publika i svi koji su ga voleli imaju samo reči hvale. Puno mi je srce što ga ljudi pamte. Nikad nisam čula da je neko rekao jednu ružnu reč za njega. Zaista smo ponosni na njega i tužni što ga nema, ali ga volimo zauvek.
Njene reči obuhvatile su sve što su mnogi osećali – tugu, ponos, zahvalnost i ogromnu ljubav prema čoveku kojeg su mnogi smatrali dušom narodne muzike. Džej je otišao, ali kako kažu njegovi najbliži, ostaje zauvek među njima, u pesmama, pričama i uspomenama koje se prenose dalje.
