Sutra je Sveta Petka Trnova - vernici SATIMA stoje u tišini pred Krstatom DŽAMIJOM u ovom mestu u SRBIJI, umivaju se lekovitom vodom i poljube srebrni krst za ISCELJENJE vida i duše

U petak, 8. avgusta 2025. godine, pravoslavni vernici obeležavaju Svetu Petku Trnovu, praznik posvećen velikoj svetiteljki i zaštitnici žena, bolesnih i siromašnih. Na ovaj sveti dan važe posebni običaji i verovanja – a jedan greh, kako se veruje, Svetiteljka nikada ne prašta. Ako želite blagoslov i zdravlje u domu, izgovorite ovu molitvu, i obavezno uradite jednu važnu stvar koja priziva sreću.

Prema narodnom verovanju, na praznik Svetoj Petki Trnovoj ne priliči rad u kući, naročito ne pere se veš, ne pere se pod, ne pere se kosa, i ne radi se sa iglom i koncem.

Smisao zabrane nije samo u poštovanju praznika, već i u tome da bi se žena posvetila molitvi, tišini i duhovnom smirenju. Veruje se da će žene koje ne poštuju ovaj dan imati problema sa zdravljem ili neslogu u kući.

Najveći greh koji Svetiteljka ne prašta jeste - nepoštovanje praznika.

Mesto čudesnih isceljenja: Vernici iz cele Srbije i regiona dolaze da poljube srebrni krst, umiju se svetom vodom i mole se za zdravlje, naročito vida – mir, suze i tišina ispunjavaju dvorište svete crkvice.

Hiljade ljudi u najvećoj tišini stoji u kilometarskom redu koji se na Veliki petak napravi ispred crkvice posvećene Svetoj Petki Trnovi u vranjskom naselju Tulbe, pored Vranjske reke. Kad stignu na red, celivaju ikonu, dobiju miropomazanje od sveštenika, a u porti ih poškrope svetom vodom. Svaki vernik poljubi srebrni molitveni krst u svešteničkoj ruci, prekrsti se okrećući se sleva nadesno. U čelu nevelikog dvorišta nalazi se ikona Raspeća Hristovog, gde narod ostavlja darove.

„Ljudi donose i ostavljaju razne stvari. Jedni za ozdravljenje svojih najbližih, a drugi za zdravlje ukućana. Najviše se donose košulje, peškiri, marame i čarape. Potom, donose se darovi poput zejtina i jaja. Retko ko ne donese flašu zejtina“, navodi jedan od radnika u crkvi Svete Petke Trnove.

Lekovita voda

Prema predanju, crkva Sveta Petka Trnova sagrađena je u Vranju u 13. veku. Kada su Turci osvojili Srbiju, crkva je porušena, jer su se u tom delu varoši kasnije naselili age i begovi. Odlučili su da podignu džamiju na zidinama pravoslavne bogomolje. Predanje kaže da što bi danju sagradili, noću bi se srušilo. Jedan od viđenijih Turaka predložio je da se u zidine utisne znak u obliku krsta i da vide šta će se desiti. Utisnuli su krst u zid i od tada se ništa nije srušilo. Sagradili su džamiju koja se do dana današnjeg kod Vranjanaca naziva Krstata džamija.

Nakon oslobođenja od Turaka 1878. godine, srpski vojnici i ustanici srušili su Krstatu džamiju. Nije prošlo mnogo vremena jer je narod i dalje dolazio na poklonjenje i po isceliteljstvo čak i na ruševine. Na temeljima porušene džamije sagrađena je omanja crkvica Sveta Petka Trnova.

Vernici se obavezno umiju i popiju vode sa česme, jer se veruje da je lekovita i čudotvorna.

„Pomaže boljem vidu, a leči i druge bolesti uz molitvu i pridržavanje božjih pravila. Nakon toga se pale sveće za žive i mrtve i izlazi iz crkvice. Sve to ide ukrug, u savršenom miru i tišini, da se oseća božja blagodat“, priča jedna od vernica.

Iako se služba vrši svakog četvrtka i petka u toku godine, a hramovna slava je 8. avgusta, ipak je najveća posećenost – jedinstvena u pravoslavnom svetu – na Veliki petak.

Svi vernici su dolazili – i hrišćani i muslimani i Jevreji

Priča se da je tako ostalo još iz vremena dok smo bili pod Turcima. Njihov praznični dan je petak, a naši su tada taj dan koristili za zadušnice i odlazak u tadašnju džamiju po isceliteljsku moć svoje nekadašnje crkvice, razmišljajući da ih Turci tada neće dirati. Na Veliki petak Turci nisu branili nikom da uđe i pomoli se svom Bogu u dvorištu. U nju su po isceliteljstvo dolazili ljudi svih vera: pravoslavci, muslimani, Jevreji i katolici, od Niša do Vranja, pa preko Kosova i Metohije do Makedonije. Naravno, i vernici iz severne Grčke i jugoistočne Bugarske.

Celiv direka i čudesna isceljenja

Predanja kažu da je u to vreme u dvorištu džamije bio jedan direk i klešan kamen u obliku ploče. Svi vernici su celivali taj direk i nakratko sedali na kamen. Smatralo se da tu Bog dariva blagodat za razna isceljenja.

„Stariji Vranjanci su pričali da je pored direka u tadašnjoj džamiji bio stepenik pomoću koga se silazilo u malu ukopanu prostoriju sa krstom i izvorom vode. Krst su celivali vernici svih vera, a voda se pila, zahvatala u testije i nosila kući“, ističe jedan od vernika.

Hodočašće u crkvu Svete Petke Trnove nikada nije prestajalo – ni pod Turcima, ni u vreme komunizma, pa sve do danas.

Mir božji

Crkva je obnovljena 2008. godine i osvetio ju je vladika vranjski Pahomije. Pre toga, kada bi pala kiša, od blata nije moglo da se uđe. I po kiši i po najvećem suncu ljudi su stajali u redu kako bi ušli u crkvicu i popili vodu. Postojala je samo crkvica, jedna prostorija i česma sa vodom. To je bilo sve – jadno i zapušteno. Ali i tada, kada bi se ušlo u krug crkvice koja nije bila ni ograđena, osećao se mir božji. Iz crkvice su se povremeno širili božji miomirisi. Ljudi su ostajali duže, a umeli su od nadolazećeg spokoja da puste suzu – pričaju hodočasnici.

Prema predanju, u zidine crkve ugrađen je deo moštiju nekog od svetaca još u ranom srednjem veku. Ono što se pretpostavlja jeste da je od crkve koja je pretvorena u džamiju ostao netaknut jedan deo zida. Narod veruje da taj zid održava čudotvornu moć crkve kroz vekove.

Čudo iz Prizrena

Predanje kaže da se u tursko vreme u jednoj bogatoj srpskoj porodici u Prizrenu razboleo sin jedinac. Posetili su tadašnjeg vladiku i zamolili za pomoć. Vladika ih je posavetovao da sina konjem prebace do Vranja gde postoji sveto mesto blizu Belog mosta, da poljube direk u dvorištu i da mladić legne na kamen.

Roditelji su poslušali vladiku i odveli sina u Vranje. Našli su sveto mesto, poljubio je direk, legao na kamen iznuren i zaspao. Uplašili su se da će im umreti pred očima. Nakon dva sata spavanja, digao se i potpuno zdrav prozborio: „Majko, daj da se napijem vode“. Doveli su ga do izvora, napio se vode i viknuo: „Ja ozdravih, Bogu hvala!“

Srbija Danas/Rasen/Prenela J.Š.