Сутра је Света Петка Трнова - верници САТИМА стоје у тишини пред Крстатом ЏАМИЈОМ у овом месту у СРБИЈИ, умивају се лековитом водом и пољубе сребрни крст за ИСЦЕЉЕЊЕ вида и душе

У петак, 8. августа 2025. године, православни верници обележавају Свету Петку Трнову, празник посвећен великој светитељки и заштитници жена, болесних и сиромашних. На овај свети дан важе посебни обичаји и веровања – а један грех, како се верује, Светитељка никада не прашта. Ако желите благослов и здравље у дому, изговорите ову молитву, и обавезно урадите једну важну ствар која призива срећу.

Према народном веровању, на празник Светој Петки Трновој не приличи рад у кући, нарочито не пере се веш, не пере се под, не пере се коса, и не ради се са иглом и концем.

Смисао забране није само у поштовању празника, већ и у томе да би се жена посветила молитви, тишини и духовном смирењу. Верује се да ће жене које не поштују овај дан имати проблема са здрављем или неслогу у кући.

Највећи грех који Светитељка не прашта јесте - непоштовање празника.

Место чудесних исцељења: Верници из целе Србије и региона долазе да пољубе сребрни крст, умију се светом водом и моле се за здравље, нарочито вида – мир, сузе и тишина испуњавају двориште свете црквице.

Хиљаде људи у највећој тишини стоји у километарском реду који се на Велики петак направи испред црквице посвећене Светој Петки Трнови у врањском насељу Тулбе, поред Врањске реке. Кад стигну на ред, целивају икону, добију миропомазање од свештеника, а у порти их пошкропе светом водом. Сваки верник пољуби сребрни молитвени крст у свештеничкој руци, прекрсти се окрећући се слева надесно. У челу невеликог дворишта налази се икона Распећа Христовог, где народ оставља дарове.

„Људи доносе и остављају разне ствари. Једни за оздрављење својих најближих, а други за здравље укућана. Највише се доносе кошуље, пешкири, мараме и чарапе. Потом, доносе се дарови попут зејтина и јаја. Ретко ко не донесе флашу зејтина“, наводи један од радника у цркви Свете Петке Трнове.

Лековита вода

Према предању, црква Света Петка Трнова саграђена је у Врању у 13. веку. Када су Турци освојили Србију, црква је порушена, јер су се у том делу вароши касније населили аге и бегови. Одлучили су да подигну џамију на зидинама православне богомоље. Предање каже да што би дању саградили, ноћу би се срушило. Један од виђенијих Турака предложио је да се у зидине утисне знак у облику крста и да виде шта ће се десити. Утиснули су крст у зид и од тада се ништа није срушило. Саградили су џамију која се до дана данашњег код Врањанаца назива Крстата џамија.

Након ослобођења од Турака 1878. године, српски војници и устаници срушили су Крстату џамију. Није прошло много времена јер је народ и даље долазио на поклоњење и по исцелитељство чак и на рушевине. На темељима порушене џамије саграђена је омања црквица Света Петка Трнова.

Верници се обавезно умију и попију воде са чесме, јер се верује да је лековита и чудотворна.

„Помаже бољем виду, а лечи и друге болести уз молитву и придржавање божјих правила. Након тога се пале свеће за живе и мртве и излази из црквице. Све то иде укруг, у савршеном миру и тишини, да се осећа божја благодат“, прича једна од верница.

Иако се служба врши сваког четвртка и петка у току године, а храмовна слава је 8. августа, ипак је највећа посећеност – јединствена у православном свету – на Велики петак.

Сви верници су долазили – и хришћани и муслимани и Јевреји

Прича се да је тако остало још из времена док смо били под Турцима. Њихов празнични дан је петак, а наши су тада тај дан користили за задушнице и одлазак у тадашњу џамију по исцелитељску моћ своје некадашње црквице, размишљајући да их Турци тада неће дирати. На Велики петак Турци нису бранили ником да уђе и помоли се свом Богу у дворишту. У њу су по исцелитељство долазили људи свих вера: православци, муслимани, Јевреји и католици, од Ниша до Врања, па преко Косова и Метохије до Македоније. Наравно, и верници из северне Грчке и југоисточне Бугарске.

Целив дирека и чудесна исцељења

Предања кажу да је у то време у дворишту џамије био један дирек и клешан камен у облику плоче. Сви верници су целивали тај дирек и накратко седали на камен. Сматрало се да ту Бог дарива благодат за разна исцељења.

„Старији Врањанци су причали да је поред дирека у тадашњој џамији био степеник помоћу кога се силазило у малу укопану просторију са крстом и извором воде. Крст су целивали верници свих вера, а вода се пила, захватала у тестије и носила кући“, истиче један од верника.

Ходочашће у цркву Свете Петке Трнове никада није престајало – ни под Турцима, ни у време комунизма, па све до данас.

Мир божји

Црква је обновљена 2008. године и осветио ју је владика врањски Пахомије. Пре тога, када би пала киша, од блата није могло да се уђе. И по киши и по највећем сунцу људи су стајали у реду како би ушли у црквицу и попили воду. Постојала је само црквица, једна просторија и чесма са водом. То је било све – јадно и запуштено. Али и тада, када би се ушло у круг црквице која није била ни ограђена, осећао се мир божји. Из црквице су се повремено ширили божји миомириси. Људи су остајали дуже, а умели су од надолазећег спокоја да пусте сузу – причају ходочасници.

Према предању, у зидине цркве уграђен је део моштију неког од светаца још у раном средњем веку. Оно што се претпоставља јесте да је од цркве која је претворена у џамију остао нетакнут један део зида. Народ верује да тај зид одржава чудотворну моћ цркве кроз векове.

Чудо из Призрена

Предање каже да се у турско време у једној богатој српској породици у Призрену разболео син јединац. Посетили су тадашњег владику и замолили за помоћ. Владика их је посаветовао да сина коњем пребаце до Врања где постоји свето место близу Белог моста, да пољубе дирек у дворишту и да младић легне на камен.

Родитељи су послушали владику и одвели сина у Врање. Нашли су свето место, пољубио је дирек, легао на камен изнурен и заспао. Уплашили су се да ће им умрети пред очима. Након два сата спавања, дигао се и потпуно здрав прозборио: „Мајко, дај да се напијем воде“. Довели су га до извора, напио се воде и викнуо: „Ја оздравих, Богу хвала!“

Србија Данас/Расен/Пренела Ј.Ш.