Sveti Sava okuplja vukove: Predanje o svetoj srpskoj životinji i njenom nebeskom gospodaru

Pored uloge učitelja, zakonodavca i duhovnog oca nacije, u narodnoj svesti Sveti Sava zauzima i posebno mesto kao gospodar vukova, zaštitnik stoke i posrednik između ljudi, prirode i onostranog sveta. 

Ovo verovanje, duboko ukorenjeno u brojnim srpskim krajevima, naročito se vezuje za Savindan i zimski ciklus praznika, kada su strah od vukova i borba za opstanak stoke bili deo svakodnevice. 

Sveti Sava kao gospodar vukova 

Prema starim narodnim predanjima, Sveti Sava na svoj dan odlazi u planinu, okuplja sve vukove i određuje im "nafaku" – hranu za narednu godinu. Verovalo se da vuk ima pravo na svoj deo plena, ali da taj plen zavisi od Savine volje. 

Upravo zbog toga narod je Savu nazivao "vučjim pastirom", a vukove njegovim hrtovima ili kerovima. 

Jedna od najpoznatijih legendi govori o čobaninu koji se zatekao u planini kada je Sava delio plen vukovima. U priči se pojavljuje i sakati vuk koji kasni na podelu, a kome svetitelj, ne imajući više šta da mu dodeli, prepušta čoveka sa drveta. 

Ova legenda, zabeležena i kod drugih slovenskih naroda, svedoči o njenoj starini i arhaičnom poreklu. 

Post, zabrane i običaji na Savindan 

Zbog straha od vukova, ali i želje da ih umilostive, ljudi su na Savindan postili i strogo praznovali. U istočnoj Srbiji i na Kosovu zabeležen je sedmodnevni post pred praznik, uz zabranu određenih poslova i dodirivanja pojedinih predmeta, kako se "ne bi razjarili vuci". 

U nekim krajevima mesili su se posebni ritualni kolači i palile sveće za zaštitu stada. Etnolozi su beležili da je Sveti Sava u tim sredinama doživljavan istovremeno kao zaštitnik i kao biće kojeg se treba bojati, jer je imao moć da kazni isto onoliko koliko i da zaštiti. 

Tragovi starog vučjeg božanstva 

Najdublje tumačenje veze između Svetog Save i vukova dao je etnolog Veselin Čajkanović, koji je smatrao da se iza hrišćanskog lika svetitelja kriju tragovi predhrišćanskog vučjeg božanstva, povezanog sa donjim svetom i kultom mrtvih. 

U tom smislu, vuk je shvatan kao htonično, demonsko biće, posrednik između svetova, a Savina uloga kao gospodara vukova preuzeta je iz starije religijske matrice. 

Čajkanović je ovu figuru dovodio u vezu sa sličnim božanstvima drugih kultura, poput Hermesa, Vodana, Velesa ili Dis Patera, što dodatno potvrđuje univerzalni karakter ovog mita. 

Vuk kao simbol srpskog identiteta 

U srpskoj tradiciji vuk nije samo opasna zver, već i mitski predak i simbol naroda. O tome svedoče brojna lična imena i prezimena nastala od reči "vuk", ali i običaji poput "vučje večere", uspavanki i objava rođenja deteta rečima: "Rodila vučica vuka". 

Savremeni autori su ovu simboliku tumačili i kao znak slobode, etike i otpora, suprotstavljajući vuka pripitomljenom psu kao simbolu pokornosti. 

Sveti Sava i vukovi u književnosti 

Motiv Save i vukova snažno je prisutan i u modernoj srpskoj književnosti. 

Jedan od primera je pesma "Život Svetog Save".  Pesnik Vasko Popa prikazuje svetitelja kao mitsko biće koje prolazi put žrtve, povratka i duhovne snage, završavajući upečatljivom slikom "okružen svojim vukovima". 

Time se drevno narodno verovanje pretače u savremeni poetski izraz. 

Zašto je veza Svetog Save i vukova i danas važna 

Priča o Svetom Savi i vukovima pokazuje kako se u srpskoj kulturi prepliću hrišćanstvo, mitologija i narodna religija. Ona svedoči o načinu na koji je narod razumevao prirodu, strahove i moralni poredak sveta, ali i o sposobnosti tradicije da se menja, a da ne izgubi svoje značenje. 

Zato Sveti Sava, okružen vukovima, i danas ostaje jedna od najsnažnijih i najzagonetnijih figura srpske duhovne i kulturne istorije.