Свети Сава окупља вукове: Предање о светој српској животињи и њеном небеском господару

Поред улоге учитеља, законодавца и духовног оца нације, у народној свести Свети Сава заузима и посебно место као господар вукова, заштитник стоке и посредник између људи, природе и оностраног света. 

Ово веровање, дубоко укорењено у бројним српским крајевима, нарочито се везује за Савиндан и зимски циклус празника, када су страх од вукова и борба за опстанак стоке били део свакодневице. 

Свети Сава као господар вукова 

Према старим народним предањима, Свети Сава на свој дан одлази у планину, окупља све вукове и одређује им "нафаку" – храну за наредну годину. Веровало се да вук има право на свој део плена, али да тај плен зависи од Савине воље. 

Управо због тога народ је Саву називао "вучјим пастиром", а вукове његовим хртовима или керовима. 

Једна од најпознатијих легенди говори о чобанину који се затекао у планини када је Сава делио плен вуковима. У причи се појављује и сакати вук који касни на поделу, а коме светитељ, не имајући више шта да му додели, препушта човека са дрвета. 

Ова легенда, забележена и код других словенских народа, сведочи о њеној старини и архаичном пореклу. 

Пост, забране и обичаји на Савиндан 

Због страха од вукова, али и жеље да их умилостиве, људи су на Савиндан постили и строго празновали. У источној Србији и на Косову забележен је седмодневни пост пред празник, уз забрану одређених послова и додиривања појединих предмета, како се "не би разјарили вуци". 

У неким крајевима месили су се посебни ритуални колачи и палиле свеће за заштиту стада. Етнолози су бележили да је Свети Сава у тим срединама доживљаван истовремено као заштитник и као биће којег се треба бојати, јер је имао моћ да казни исто онолико колико и да заштити. 

Трагови старог вучјег божанства 

Најдубље тумачење везе између Светог Саве и вукова дао је етнолог Веселин Чајкановић, који је сматрао да се иза хришћанског лика светитеља крију трагови предхришћанског вучјег божанства, повезаног са доњим светом и култом мртвих. 

У том смислу, вук је схватан као хтонично, демонско биће, посредник између светова, а Савина улога као господара вукова преузета је из старије религијске матрице. 

Чајкановић је ову фигуру доводио у везу са сличним божанствима других култура, попут Хермеса, Водана, Велеса или Дис Патера, што додатно потврђује универзални карактер овог мита. 

Вук као симбол српског идентитета 

У српској традицији вук није само опасна звер, већ и митски предак и симбол народа. О томе сведоче бројна лична имена и презимена настала од речи "вук", али и обичаји попут "вучје вечере", успаванки и објава рођења детета речима: "Родила вучица вука". 

Савремени аутори су ову симболику тумачили и као знак слободе, етике и отпора, супротстављајући вука припитомљеном псу као симболу покорности. 

Свети Сава и вукови у књижевности 

Мотив Саве и вукова снажно је присутан и у модерној српској књижевности. 

Један од примера је песма "Живот Светог Саве".  Песник Васко Попа приказује светитеља као митско биће које пролази пут жртве, повратка и духовне снаге, завршавајући упечатљивом сликом "окружен својим вуковима". 

Тиме се древно народно веровање претаче у савремени поетски израз. 

Зашто је веза Светог Саве и вукова и данас важна 

Прича о Светом Сави и вуковима показује како се у српској култури преплићу хришћанство, митологија и народна религија. Она сведочи о начину на који је народ разумевао природу, страхове и морални поредак света, али и о способности традиције да се мења, а да не изгуби своје значење. 

Зато Свети Сава, окружен вуковима, и данас остаје једна од најснажнијих и најзагонетнијих фигура српске духовне и културне историје.