Mošti Svetog Save, zapravo, nisu spaljene: Da li je patrijarh Pavle tajnu odneo u grob?

O tom periodu sačuvano je veoma malo pisanih i materijalnih izvora, što dodatno otežava razjašnjavanje detalja. 

Iako se ovaj događaj pominje u dvadesetak dela domaćih i stranih autora, kao i u brojnim istorijskim i naučnim raspravama, ti navodi često proizvode dodatnu konfuziju, zbog nepreciznosti, nelogičnosti i međusobnih protivrečnosti. 

Prema narodnim predanjima i delu istoriografije, Ahmet-beg Oćuz je, po nalogu Sinan-paše, tadašnjeg turskog vezira u Beogradu, oskrnavio i razorio manastir Mileševu na Veliki petak 1594. godine. 

Povod je bio ustanak Srba u Banatu, koji se pod vođstvom vršačkog episkopa Teodora Tivodarevića, uz učešće pećkog patrijarha Jovana Kantula, brzo proširio i pretio da zahvati i druge krajeve naseljene Srbima. 

Ustanici su nosili barjake sa likom Svetog Save, što ih je hrabrilo i podsećalo na slavnu prošlost. Pored toga, pred grobom Svetog Save u Mileševi, prema pojedinim navodima, zajedno sa pravoslavnima klanjali su se i muslimani, uzdajući se u njegovu pomoć. 

Sve to je moglo navesti Sinan-pašu, poznatog po surovosti, da bes iskali nad moštima srpskog svetitelja. Međutim, i dalje ostaje sporno da li je u tome zaista uspeo. 

Devet mogućih datuma u rasponu od jednog veka 

Nedoumice oko ovog događaja postojale su odavno, a posebno su se rasplamsale krajem 19. veka, kada je pokrenuta inicijativa da se obeleži tristogodišnjica spaljivanja. 

Organizatori su tada zaključili da ne znaju sa sigurnošću ni tačno mesto, ni godinu događaja. Ranije prihvaćeno mišljenje da su Turci upali u Mileševu na Veliki petak, 10. marta 1594. godine, dovedeno je u pitanje jer je te godine Veliki petak padao 29. marta. Ta rasprava otvorila je niz novih pitanja, pa su mnogi autori pokušavali da dokažu da se događaj dogodio naredne, 1595. godine. 

Među njima su bili episkop Trnjavić, Mavro Orbini, Pavo Riter, Ivan Tomko Pavković, patrijarh Pajsije i drugi. 

Istoričar Dimitrije Mita Ruvarac argumentovano je osporio ove tvrdnje, te ukazao da je razlika u datumima turskog upada i Vaskrsa 1595. godine još veća, a da je Sinan-paša te godine već bio svrgnut sa položaja vezira. 

Dakle, ili otpada 1595. godina, ili sam paša – a najverovatnije oboje, jer se u izvorima ta dva podatka najčešće javljaju povezano. 

Uprkos tome, polemike o godini spaljivanja moštiju Svetog Save traju do danas, pa se i dalje pominju 1594. i 1595. godina. 

Međutim, to nisu jedine godine koje se navode. Istraživači su, proveravajući istorijske izvore (uglavnom manastirske letopise i zabeleške monaha), utvrdili još devet mogućih datuma u rasponu od čitavog veka – od 1586. do 1697. godine. 

Paradoksalno, dok jedan izvor tvrdi da je od spaljivanja prošlo već pola veka, drugi dokument iz približno istog perioda beleži da vernici i dalje prilaze netruležnom telu Svetog Save u Mileševi, gde mu se klanjaju i mole za zdravlje. 

Da li su mošti uopšte spaljene? 

Prota Stevan Dimitrijević, istaknuti teološki autoritet i profesor istorije na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, tvrdio je da je tokom čitavog 17. veka bilo više pokušaja spaljivanja Savinih moštiju. Ako su njegovi navodi, objavljeni u "Spomeniku Srpske kraljevske akademije" 1922. godine, tačni – proizlazi da mošti nisu uništene u potpunosti, možda čak ni u najvećem delu, a moguće je i da lomače u obliku u kojem se danas opisuje nije ni bilo. 

Početkom tridesetih godina 20. veka u Požarevcu je objavljen esej Mirka Dragovića, čiji je osnovni zaključak sadržan već u naslovu: "Sveti Sava nije spaljen". 

Dragović postavlja niz logičkih pitanja na koja, kako tvrdi, do danas nema zadovoljavajućih odgovora. Između ostalog, pita se da li je moguće da Srbi, usred Osmanske okupacije, svoju najveću relikviju drže bez ikakve zaštite, praktično dopuštajući da Turci iznenada dođu i otmu mošti. Ukazuje i na to da događaj nije zabeležen u manastirskim spisima, iako postoje zabeleške o drugim, naizgled manje važnim događajima iz tog vremena. Kao primer navodi detaljan zapis iz 1624. godine o velikoj poplavi koju je izazvala "pomahnitala Kosanica", kada je manastirski kompleks pretrpeo ozbiljnu štetu. Kaluđeri su, prema toj belešci, uspeli da na vreme sklone relikvije, ikone, knjige, krst i plaštenicu. 

Dragović zato postavlja pitanje: kako ih iznenadna poplava nije zatekla nespremne, a odred turske vojske koji se navodno približavao danima ili nedeljama – jeste? Još je neobičnije, dodaje, što ne postoji nijedan zapis o prolasku turske čete koja bi prenosila mošti svetitelja, iako bi tako nešto, s obzirom na značaj događaja, teško moglo ostati nezabeleženo. 

Nelogičnosti u priči o spaljivanju moštiju

Priča o spaljivanju moštiju Svetog Save sadrži i druge sumnjive detalje. Na primer, navodi se da su Turci odbacili ćivot kako bi napravili novi, jer telo drugačije ne bi mogli da prenesu do Beograda. Međutim, ćivot je pronađen i postoji i danas. 

U tekstovima se dalje navodi da su ostaci svetitelja – njegova ruka, žezlo i ćivot – pronađeni južno od Mileševe, ka Crnoj Gori, a ne na pravcu ka Beogradu. 

Dragović se pita zašto Turci, ako su već bili razjareni, mošti nisu uništili odmah na licu mesta ili ih, radi zastrašivanja, izlagali i skrnavili usput u mestima sa većim brojem Srba, što bi bio prizor duboko urezan u kolektivno pamćenje. Često se ističe i teza da je spaljivanje u Beogradu bilo planirano kako bi se zastrašili srpski ustanici u Banatu. Ipak, postavlja se pitanje kakav bi efekat takav prizor imao na one koji se nalaze sa druge strane Dunava, daleko od same lomače. 

Dodatnu nedoumicu izaziva i činjenica da vrh Pećke patrijaršije, prema ovoj interpretaciji, nije preduzeo ništa da se relikvija spasi tokom puta ka Beogradu, koji je navodno trajao više od mesec i po dana. U nekim drugim slučajevima Osmanlije su bile spremne na pregovore i "otkup" relikvija, kao što se navodi za mošti Svete Petke ili evangeliste Luke. U slučaju Svetog Save, takva mogućnost se, makar u dostupnim izvorima, ne pominje. 

Teorija o skrivanju moštiju 

Dragović je uveren da mošti nikada nisu spaljene, već da je mit o lomači stvoren kako bi se relikvije sačuvale. 

Prema njegovoj teoriji, mošti su skrivane u manastirima Dovolja, Morača, Kuči, a zatim u manastiru Ždrebaonik, gde se navodno nalaze pod imenom Svetog Arsenija Sremca. Kao argument se navodi i zabeleška iz Pećke patrijaršije iz 1737. godine, koja opisuje turski pomor u kojem su oštećene ili uništene mošti mnogih svetitelja, a telo Svetog Arsenija pretvoreno u prah. 

Ipak, mošti Svetog Arsenija se i danas nalaze u celosti u Ždrebaoniku, ispod ikone Svetog Save, izuzev jedne ruke – što pojedine autore navodi na spekulaciju da bi to mogla biti baš ona ruka koja se u tradiciji pominje kao jedini preostali deo Svetog Save. 

Slično je verovao i vladika Nikolaj Velimirović, smatrajući da je Turcima mogao biti podmetnut leš usnulog monaha, dok su prave mošti blagovremeno sklonjene. U ovoj interpretaciji pominje se i mogućnost da su mošti prvo čuvane u kućama lokalnih muslimana, a zatim skrivane po pećinama tokom vekova. 

Povod za nastanak knjige "Osinje gnezdo" 

Uprkos brojnim nejasnoćama, raspravama i nedoumicama, povod za nastanak knjige "Osinje gnezdo" Vlade Arsića bila su dva događaja iz bliske prošlosti. 

Prvi se dogodio u jesen 1999. godine, kada je započeta obnova manastira Kumanica na desnoj obali Lima, između crnogorske granice i Gostuna, dva stoleća nakon što se urušio. Četvorica radnika uspela su da hram završe za samo dva meseca. Čekalo se još da stigne kopija "ključa" iz Zavoda za zaštitu spomenika Kraljeva – završni kamen koji se utiskuje u svod. Tumaranjem po gradilištu, tadašnji direktor Narodnog muzeja u Prijepolju, dr Slavoljub Pušica, pronašao je originalni srednjovekovni ključ u obližnjem šipražju. Taj pronalazak je ocenjen kao svojevrsno "čudo", jer su dvadesetak godina ranije na lokalitetu rađeni opsežni arheološki radovi, ali ključ tada nije pronađen. Podstaknut tim otkrićem, Pušica je zatražio da se istraživanja nastave. Utvrđeno je da tokom ranijih iskopavanja nije istražen oltar, jer se smatralo da "nema šta da se traži". Međutim, prvi udarac krampa u đakonikonu otkrio je mali kameni sarkofag u zidu. S obzirom na ranija otkrića dragocenosti na tom mestu, radovi su zaustavljeni i obavešteni su Zavod, Sinod SPC i profesori Filozofskog fakulteta u Beogradu. 

Sarkofag je otvoren i u njemu su pronađene mošti nepoznatog svetitelja, koje su privremeno prebačene u manastir Mileševu dok se čekala stručna identifikacija. Zaključeno je da bi mogli pripadati crkvenom velikodostojniku, ali identitet nije mogao biti utvrđen. Pojavila se ideja DNK analize i uporednog testa sa moštima Svete Anastasije iz Studenice, kako bi se proverila eventualna veza sa lozom Nemanjića, ali dozvola nije dobijena – uz obrazloženje da bi to predstavljalo skrnavljenje moštiju. 

Autori navode da je to neobično, imajući u vidu da su u drugim slučajevima DNK analize rađene. Mošti su zatim vraćene u Kumanicu pod imenom Svetog Grigorija Kumaničkog. Pušica je, prema ovoj priči, bio zatečen, jer je znao da su mošti svetogorskog Grigorija Ćutljivog ranije bile u Kumanici, ali i da su uništene prilikom urušavanja hrama, dok su preostali delovi, prema predanju, završili u manastiru Dragović u Dalmaciji. O svemu je obavestio tadašnjeg vladiku mileševskog Filareta, koji je predložio da se tvrdnje provere telefonskim pozivom igumanu u Dragoviću, gde je, prema navodu, dobio odgovor: "Ne samo da su bile, već su i sada ovde."

Stav patrijarha Pavla i "natpis sa slepoočnice" 

U ovom kontekstu pominje se i stav patrijarha Pavla. Iako nije odbacio mogućnost da bi pronađene mošti mogle biti Savine, smatrao je da bi to bila velika radost za narod i Crkvu, ali je apelovao da se o tome ne govori, već da se sačeka povoljniji trenutak – makar i čitavo stoleće. 

Autor "Osinjeg gnezda" navodi i svedočenje iz 2013. godine, povezano sa manastirom Ždrebaonik. Prema toj priči, 9. novembra 2013, uoči slave Svetog Arsenija Sremca, prilikom presvlačenja moštiju i u prisustvu visokih crkvenih velikodostojnika, na čelu, iznad desne slepoočnice, uočen je beleg sa natpisom: "Sveti Sava, arhiepiskop Srpski". 

Navodi se da je mitropolit Amfilohije Radović tražio lupu da proveri natpis i da je potvrđeno da piše upravo to. Otuda i pitanje: zašto bi iko na taj način obeležavao bilo čije mošti? 

U tekstu se navode dve mogućnosti – zavaravanje tragova "umnožavanjem istina", ili pokušaj da se identitet sačuva za budućnost, u strahu da tajna ne nestane sa čuvarima. 

Zašto Crkva ćuti? 

Vlada Arsić zaključuje da tema zaslužuje dodatna istraživanja. Knjiga otvara više pitanja nego što nudi odgovora, ali uz savremeni napredak nauke i medicine, posebno DNK analize, danas bi mnoge tvrdnje mogle biti potvrđene ili opovrgnute. Crkva, međutim, pokazuje oprez. 

Kult Svetog Save traje stolećima, a svaka promena u narativu o stradanju moštiju mogla bi da izazove sumnje i preispitivanja šireg karaktera. Patrijarh Pavle je, prema ovoj interpretaciji, verovao da živimo u vremenima u kojima nisu ugroženi samo Crkva i narod, već i same mošti svetitelja – možda čak više nego u doba turske vladavine. 

Patrijarh Pavle je preminuo 15. novembra 2009. godine na Vojno-medicinskoj akademiji, nakon komplikacija usled ozbiljnih opekotina. Autori priče zaključuju da je on možda "sada znao odgovore na sve što ga je za života tištilo", dok mi na njih još moramo da sačekamo.

Dozvoljeno preuzimanje celog ili delova teksta samo uz navođenje i linkovanje izvora Srbija Danas i autora.