Svi znamo za Lazu Lazarevića, a gotovo niko kako se dogodila njegova prerana smrt - Rekao je da će putovati u osam i po, a otputovao je u...

O životu i delu našeg velikog pisca i lekara, Laze Lazarevića danas se zna gotovo sve, ali, kako su izgledali njegovi poslednji trenuci i sama smrt, ostali su nepoznanica. 

Hroničar Milan Jovanović Stojimirović u drugoj knjizi "Silueta starog Beograda", navodi neke od intrigantnih glasina ondašnjih Beograđana, da Lazarević nije imao u kući posebnu negu i mir, da je u bolesti bio ostavljen samom sebi... 

Čak se i sam Stojimirović pitao, da li su ovakve životne okolnosti i njegova rana bolest (umro je u 40. godini) krive za to što je pisac talenta kakav je posedovao Laza Lazarević, pisao tako malo. 

U jednom pismu koje je Lazarevićev šurak, Ljubomir N. Hristić, potonji konjički pukovnik, ađutant kralja Milana i kralja Aleksandra Obrenovića, uputio bratu, opisani su poslednji dani našeg velikana pisane reči. 

Pismo je objavljeno u trećoj knjizi sabranih dela Laze Lazarevića, u izdanju "Glasa Podrinja" 1985. godine. 

Kako je izgledao kraj Laze Lazarevića?

Hristić je ovako pisao o poslednjim trenucima Lazinog života:

"… Laza je u krevetu faktički bolovao samo nedelju dana. Donde se sve otimao, leškario po divanima obučen i sve se kao otimao od smrti, koja mu je davno čelo glave stajala. Pre nedelju dana namestili smo mu njegov krevet u njegovoj sobi, tamo gde mu je obično stajao minderluk. Čim je legao u krevet, počeo je rapidno opadati i to ne svakog dana, no formalno svakog trenutka. Dolazio sam po nekoliko puta na dan, tako da me uvek pogađala ta promena na njemu. Prvih dana mogao je sam sesti u krevet; docnije su mu morali pomagati, a poslednjih dana već nije mogao sedeti, nit promeniti položaj svog tela…"

 "Kao lekar pokazao se do poslednjeg trenutka, prevario se samo za četvrt sata. Rekao je da će putovati u osam i po, a otputovao je četvrt sata kasnije. Kamo lepe sreće da se sasvim prevario…"

"Izvukosmo Polu (prim.aut. Lazina supruga Poleksija) napolje i opet ostasmo sami. Laza je prevrtao očima, na licu mu se ukazaše jaki bolovi, on pogleda jošt jednom, sigurno razumede u čemu je stvar, nasmeje se i umre. Zaustavismo skazaljku na sahatu — bilo je 8 3/4 sah. uveče."

"Dugo lomim glavu što mu je značio taj osmejak; da l' je to bila vulgarna konvulsija bola, ili se u tome osmejku izražavala radost što ga ostavljaju muke ili radost čoveka što prelazi u bolji svet, ili prezrenje lekara, koji kao da hoće reći: šta se vi tu zanosite: danas ja, sutra ćete vi! A nasmejao se tako kako je on obično radio kad neko nešto rekne što je i smešno i glupo.

Osmejak na njegovom licu sigurno je hteo reći: umirem spokojno; nisam nikome ništa dužan, a zadužio sam sve; nisam nikoga vređao, a uvrede nisam vraćao; radio sam da zaradim, ali nisam globio nikoga; sam siromah, pomagao sam sirotinji; rođen sa neznatnim imenom, stvorio sam ime kojim će se moje potomstvo i zemljaci dičiti. - Naposletku, šta može čovek više i očekivati!"

Zašto se baš po Lazi Lazareviću zove psihijatrijska bolnica?

Srbija je 1861. godine odlukom knjaza Mihaila Obrenovića dobila prvu psihijatrijsku bolnicu "Dom za s uma sišavše" u Doktorovoj kuli, privatnoj kući, podignutoj 1824. godine, a građevina u očuvanom stanju i danas pripada Specijalnoj bolnici za psihijatrijske bolesti "Dr Laza K. Lazarević". 

Laza Lazarević je objavio stručne i naučne radove iz više medicinskih oblasti: oftalmologije, hirurgije, ginekologije, infektologije, bakteriologije, a najznačajnije iz oblasti neurologije. 

Bolesnici s mentalnim poremećajima primani su na lečenje po nalogu suda, što je neretko bila praksa i u naprednijim zemlјama Evrope i Zapada. U arhivi i dokumentaciji bolnice "Dr Laza K. Lazarević" u periodu od 1880. do 1887. godine čuva se 156 istorija bolesti u koje su unete "lekarske svedodžbe", a 50 je svojom rukom pisao i potpisao dr Laza K. Lazarević. 

On je u navedenom periodu opservirao gotovo trećinu hospitalizovanih duševnih bolesnika ondašnje cele Srbije.