"Udarila sam ga, bio je otrovan" Ružica Sokić samo jednom govorila o patnji koju joj je naneo čuveni srpski glumac

Jedna od najvoljenijih glumica jugoslovenskog i srpskog glumišta, Ružica Sokić, ostavila je dubok trag ne samo svojim ulogama već i hrabrim stavovima. 

"Nikada se nisam osećala kao zavodnica i fatalna žena"

U jednoj od svojih ispovesti, otvoreno je govorila o nesigurnostima, borbi za priznanje i nepravdama s kojima se suočavala u glumačkom svetu. 

Ružica je oduvek važila za skromnu umetnicu, iako je posedovala izuzetan dar. Glumačka scena, posebno šezdesetih i sedamdesetih godina, po njenim rečima, bila jezatvoren krug u kome su dominirali klanovi, a ko nije imao "leđa", teško je dolazio do uloga. 

- Nikada se nisam osećala kao zavodnica i fatalna žena, niti sam bila svesna svog izgleda, čak mi je i mama često govorila: "Zašto si tako snishodljiva?" Ali, u meni je jednostavno bio neki strah jer sam se veoma teško probijala u karijeri, pošto nisam bila deo nijednog klana - priznala je pokojna Ružica jednom prilikom.

Prva opsovala na sceni

Govoreći o slavnoj eri Ateljea 212, Ružica se prisećala avangardnog duha tog teatra i kolega koji su obeležili jedno pozorišno zlatno doba. Njena anegdota o prvoj scenskoj psovki oslikava koliko je i ona sama bila deo umetničke avangarde. 

- Nikada se nisam osećala kao zavodnica i fatalna žena, niti sam bila svesna svog izgleda, čak mi je i mama često govorila: Zašto si tako snishodljiva? Ali, u meni je jednostavno bio neki strah jer sam se veoma teško probijala u karijeri, pošto nisam bila deo nijednog klana. Prvi ansambl Ateljea 212 i ta naša generacija u kojoj su bili Zoran Radmilović, Vlada Popović, Branko Pleša, Mira Trailović i mnogi drugi, bio je pravi preporod za pozorište. Svi smo bili istih godina, a ja sam prva opsovala na sceni i to: 'beš mi mater. I, naravno, svi su se za to uhvatili. Počeli su da psuju i ta psovka je daleko otišla, a Radmilović ju je odveo do poetike - otkrila je glumica svojevremeno.

Sukobi sa kolegama i podrška koleginica

Ženska solidarnost bila je jedini oslonac u svetu koji je, kako kaže, bio nemilosrdan prema glumicama. 

Patrijarhalni odnosi nisu zaobišli ni umetnost.

- Inače, glumci nikada nisu bili korektni prema nama glumicama, a mi smo se međusobno više poštovale. Govorili su nam da smo nužno zlo i kako su oni glavni - kroz smeh je priznala jednom prilikom.

Iza kulisa pozorišta, vladale su i tenzije. Ružica je otvoreno govorila o čestim sukobima s kolegama, ali i o snazi koju je morala da ima da bi opstala u takvom okruženju. 

-  Borila sam se koliko sam mogla, naročito sa Borom Todorovićem. Sećam se da je uvek čekao šta ću reći i smišljao kako da me pređe. To sada izgleda slatko i šarmantno, ali ja sam se mnogo sekirala. Naročito je bio isključiv Bata Stojković. On je bio otrov za nas glumice. Jednom me je toliko iznervirao da sam ga udarila. Naravno, sve su to bili moji drugovi iz jednog neponovljivog vremena kada sam bila mlada, uspešna, mnogo srećnija. Njima sam posvetila i svoju knjigu ''Strast za letenjem’’.- otkrila je preminula legenda. 

Blagoslov Olivere Marković

U Oliveri Marković Ružica je videla ne samo uzor već i duhovnu zaštitnicu. 

Njena posveta ovoj velikoj glumici svedoči o zahvalnosti i divljenju koje je gajila prema starijim koleginicama.

- Olivera Marković je jedna od najdivnijih osoba koje sam srela u životu. Verujem da sam zahvaljujući njoj i postala glumica jer sam je gledala od prvih predstava kada je došla iz Akademskog u Beogradsko dramsko pozorište. Njoj su bili dati svi božji darovi jer je divno pevala i glumila na sceni, a isto tako je bila i divan čovek. Družila sam se sa njom privatno. Ona mi je bila kao rod. Uvek skromna i mila, nikad pakosna, bila je prožeta ljubavlju i pozitivnim osećanjima prema čoveku i nijednog trenutka nije se ponašala kao glumačka diva. Olivera me je naprosto blagoslovila.

Junakinja sa margine

Uprkos snažnim i često sirovim likovima koje je igrala, Ružica ističe koliko joj je teško padalo poistovećivanje sa tim junakinjama.

Ipak, bila je glumica koja nije pravila kompromise kada su umetnički izražaj i autentičnost u pitanju.

- Moja nesigurnost bila je ogromna. A oni koji su imali svoje uticajne muževe i fanove, ponašali su se drugačije. Bili su sigurni da će, čak i ako upropaste predstavu, ipak dobiti sledeću ulogu. Ali, za nas koji nismo imali nikakvu podršku, to je bilo pitanje života i smrti. Stalno je bilo ‘'moram’’, a u umetnosti nema moranja jer je ona Božji dar. Važne su i okolnosti jer sam se ja, izgleda, sudbinski našla u tom vremenu, postala glumica crnog talasa i zapamćena sam po likovima tih žena sa dna, što sam teško prebolela. 

- Stidela sam se što se pokazujem u tako nepovoljnom svetlu, ali eto, to je negde obeležilo moju ličnost. Jer, kada bi me ljudi videli privatno, govorili su: "Jao, pa vi niste tako ružni i prosti!" Nije mi bilo lako da igram te uloge. Sećam se da sam kupila te cake po železničkim stanicama, čak i na Pigalu u Parizu kada sam skinula jednu uličarku i plasirala ono što je ona govorila u komadu Ljubomira Simovića "Čudo u Šarganu". Mira Trailović nije mi dozvolila da stavim ćelavu periku zbog uloge, što sam silno želela, ali čim je posle premijere prestala da me kontroliše, ja sam je stavila. Tvrdoglavost me je mnogo koštala u životu, ali moja priroda je takva i uvek govorim istinu - istakla je Ružica Sokić svojevremeno, pa poentirala:

- Bilo kakav uspeh meri se veličinom žrtvovanja. Ako je mala žrtva, mali je i uspeh i obrnuto. Dobro je što sam iskristalisala nešto što je veoma bitno, a to je da je važnije davati nego uzimati. Ko otkrije lepotu davanja, taj je spasao svoj život jer mislim da je to neuporedivo lepše nego uzimanje. Ja sam to na svu sreću naučila i uvek se radujem kad nekome nešto mogu da dam, pa makar to bila i lepa reč. 

Neprijatnost i priznanje

Ružica je otkrila i kako su je isključili sa filma zbog fizičkog izgleda, ali i kako je kasnije dobila priznanje – i to od samog Josipa Broza Tita. Jedan od najzanimljivijih obrta u njenoj karijeri.

- Kada su me izbacili iz ‘’Sutjeske’’, zbog toga što sam bila toliko ružna, počela sam da ih pljujem po novinama jer sam bila nemoćna i nisam imala nikakav autoritet. A Tito je pratio sva dešavanja oko filma i verovatno je to negde pročitao. Sledeće godine kada sam dobila Zlatnu arenu u Puli za film "Žuta", on je svima čestitao na završnoj svečanosti, a kod mene se zadržao, uzeo me za ruke, pogledao u oči i rekao: "Sokićka, mnogo si opasna!" 

Ružica Sokić preminula je 2013. godine, ostavivši neizbrisiv trag u domaćoj kulturi.