"Ударила сам га, био је отрован" Ружица Сокић само једном говорила о патњи коју јој је нанео чувени српски глумац

Једна од највољенијих глумица југословенског и српског глумишта, Ружица Сокић, оставила је дубок траг не само својим улогама већ и храбрим ставовима. 

"Никада се нисам осећала као заводница и фатална жена"

У једној од својих исповести, отворено је говорила о несигурностима, борби за признање и неправдама с којима се суочавала у глумачком свету. 

Ружица је одувек важила за скромну уметницу, иако је поседовала изузетан дар. Глумачка сцена, посебно шездесетих и седамдесетих година, по њеним речима, била језатворен круг у коме су доминирали кланови, а ко није имао "леђа", тешко је долазио до улога. 

- Никада се нисам осећала као заводница и фатална жена, нити сам била свесна свог изгледа, чак ми је и мама често говорила: "Зашто си тако снисходљива?" Али, у мени је једноставно био неки страх јер сам се веома тешко пробијала у каријери, пошто нисам била део ниједног клана - признала је покојна Ружица једном приликом.

Прва опсовала на сцени

Говорећи о славној ери Атељеа 212, Ружица се присећала авангардног духа тог театра и колега који су обележили једно позоришно златно доба. Њена анегдота о првој сценској псовки осликава колико је и она сама била део уметничке авангарде. 

- Никада се нисам осећала као заводница и фатална жена, нити сам била свесна свог изгледа, чак ми је и мама често говорила: Зашто си тако снисходљива? Али, у мени је једноставно био неки страх јер сам се веома тешко пробијала у каријери, пошто нисам била део ниједног клана. Први ансамбл Атељеа 212 и та наша генерација у којој су били Зоран Радмиловић, Влада Поповић, Бранко Плеша, Мира Траиловић и многи други, био је прави препород за позориште. Сви смо били истих година, а ја сам прва опсовала на сцени и то: 'беш ми матер. И, наравно, сви су се за то ухватили. Почели су да псују и та псовка је далеко отишла, а Радмиловић ју је одвео до поетике - открила је глумица својевремено.

Сукоби са колегама и подршка колегиница

Женска солидарност била је једини ослонац у свету који је, како каже, био немилосрдан према глумицама. 

Патријархални односи нису заобишли ни уметност.

- Иначе, глумци никада нису били коректни према нама глумицама, а ми смо се међусобно више поштовале. Говорили су нам да смо нужно зло и како су они главни - кроз смех је признала једном приликом.

Иза кулиса позоришта, владале су и тензије. Ружица је отворено говорила о честим сукобима с колегама, али и о снази коју је морала да има да би опстала у таквом окружењу. 

-  Борила сам се колико сам могла, нарочито са Бором Тодоровићем. Сећам се да је увек чекао шта ћу рећи и смишљао како да ме пређе. То сада изгледа слатко и шармантно, али ја сам се много секирала. Нарочито је био искључив Бата Стојковић. Он је био отров за нас глумице. Једном ме је толико изнервирао да сам га ударила. Наравно, све су то били моји другови из једног непоновљивог времена када сам била млада, успешна, много срећнија. Њима сам посветила и своју књигу ''Strast за летењем’’.- открила је преминула легенда. 

Благослов Оливере Марковић

У Оливери Марковић Ружица је видела не само узор већ и духовну заштитницу. 

Њена посвета овој великој глумици сведочи о захвалности и дивљењу које је гајила према старијим колегиницама.

- Оливера Марковић је једна од најдивнијих особа које сам срела у животу. Верујем да сам захваљујући њој и постала глумица јер сам је гледала од првих представа када је дошла из Академског у Београдско драмско позориште. Њој су били дати сви божји дарови јер је дивно певала и глумила на сцени, а исто тако је била и диван човек. Дружила сам се са њом приватно. Она ми је била као род. Увек скромна и мила, никад пакосна, била је прожета љубављу и позитивним осећањима према човеку и ниједног тренутка није се понашала као глумачка дива. Оливера ме је напросто благословила.

Јунакиња са маргине

Упркос снажним и често сировим ликовима које је играла, Ружица истиче колико јој је тешко падало поистовећивање са тим јунакињама.

Ипак, била је глумица која није правила компромисе када су уметнички изражај и аутентичност у питању.

- Моја несигурност била је огромна. А они који су имали своје утицајне мужеве и фанове, понашали су се другачије. Били су сигурни да ће, чак и ако упропасте представу, ипак добити следећу улогу. Али, за нас који нисмо имали никакву подршку, то је било питање живота и смрти. Стално је било ‘'морам’’, а у уметности нема морања јер је она Божји дар. Важне су и околности јер сам се ја, изгледа, судбински нашла у том времену, постала глумица црног таласа и запамћена сам по ликовима тих жена са дна, што сам тешко преболела. 

- Стидела сам се што се показујем у тако неповољном светлу, али ето, то је негде обележило моју личност. Јер, када би ме људи видели приватно, говорили су: "Јао, па ви нисте тако ружни и прости!" Није ми било лако да играм те улоге. Сећам се да сам купила те цаке по железничким станицама, чак и на Пигалу у Паризу када сам скинула једну уличарку и пласирала оно што је она говорила у комаду Љубомира Симовића "Чудо у Шаргану". Мира Траиловић није ми дозволила да ставим ћелаву перику због улоге, што сам силно желела, али чим је после премијере престала да ме контролише, ја сам је ставила. Тврдоглавост ме је много коштала у животу, али моја природа је таква и увек говорим истину - истакла је Ружица Сокић својевремено, па поентирала:

- Било какав успех мери се величином жртвовања. Ако је мала жртва, мали је и успех и обрнуто. Добро је што сам искристалисала нешто што је веома битно, а то је да је важније давати него узимати. Ко открије лепоту давања, тај је спасао свој живот јер мислим да је то неупоредиво лепше него узимање. Ја сам то на сву срећу научила и увек се радујем кад некоме нешто могу да дам, па макар то била и лепа реч. 

Непријатност и признање

Ружица је открила и како су је искључили са филма због физичког изгледа, али и како је касније добила признање – и то од самог Јосипа Броза Тита. Један од најзанимљивијих обрта у њеној каријери.

- Када су ме избацили из ‘’Сутјеске’’, због тога што сам била толико ружна, почела сам да их пљујем по новинама јер сам била немоћна и нисам имала никакав ауторитет. А Тито је пратио сва дешавања око филма и вероватно је то негде прочитао. Следеће године када сам добила Златну арену у Пули за филм "Жута", он је свима честитао на завршној свечаности, а код мене се задржао, узео ме за руке, погледао у очи и рекао: "Сокићка, много си опасна!" 

Ружица Сокић преминула је 2013. године, оставивши неизбрисив траг у домаћој култури.