Док други плаћају папрено, овде је гориво готово џабе: Пун резервоар кошта мање него што бисте помислили

Иран, иако се добро држао на Светском првенству на америчком тлу, на крају није прошао групу. Са једне стране су због тога врло тужни, док са друге стране цена нафте у њиховој земљи сигурно их неће натерати у плач. Тај контраст на пумпама није искључиво последица цене нафте, већ и дубоких политичких и економских одлука.

У време када цене горива и даље утичу на међународне напетости, постоји једна земља у којој цена по литру пркоси свим познатим мерилима. У Ирану литар бензина кошта око 0,021 евра (према најновијим подацима из априла 2026. године), док цена дизела пада на отприлике 0,005 евра по литру. Ове бројке, када се примене на резервоар просечне величине, чине точење горива готово симболичним трошком.

За разумевање размера довољно је једноставно поређење: пуњење компактног аутомобила до врха може коштати мање од два евра. У Европској унији иста операција лако прелази 70 или 80 евра, у зависности од модела и горива.

Државне субвенције као кључ

Кључ оваквих цена не лежи у тржишту, већ у директној државној интервенцији. Ирански систем одржава регулисане и субвенционисане цене, што му омогућава постављање износа знатно испод стварне цене производа.

Ипак, овај модел није у потпуности бесплатан. Најнижа цена односи се на ограничену количину горива месечно, обично око 60 литара по возилу. Изнад тог прага, трошак се прогресивно повећава унутар вишеслојног система. Циљ је двострук: гарантовати основни приступ енергији, а истовремено обуздати прекомерну потрошњу.

Упркос томе, чак и најскупље категорије остају знатно испод европских цена. Овај приступ одговара на унутрашње факторе, попут потребе за контролом јавне потрошње и избегавањем неравнотежа у сложеном економском контексту.

Пореска оптерећења: Свет у поређењу са Европом

Разлика у односу на европске земље није искључиво повезана са самим приступом нафти. У Европи значајан део цене горива чине порези, који у многим случајевима прелазе 50 одсто коначне цене. То објашњава зашто, чак и када цене сирове нафте падну, цена на бензинској пумпи не пада пропорционално. Пореска структура, логистички трошкови и дистрибутивне марже имају једнак утицај као и сама берзанска цена нафте.

У иранском случају тај порески терет практично нестаје и замењен је системом директних субвенција који потпуно мења коначни резултат. Ако проширимо перспективу, контраст остаје очигледан:

Сједињене Америчке Државе: Литар бензина кошта око 1,26 евра, а дизела око 1,27 евра. Северноамеричко тржиште комбинује домаћу производњу са знатно умеренијим опорезивањем.

Израел: Цене су веће од 2 евра по литру, што га сврстава у ред најскупљих земаља (слично европском врху). Овде цена тачно одражава међународне трошкове и високо пореско оптерећење.

Јасно је да цена горива не зависи искључиво од тога да ли земља има нафту, већ првенствено од тога како држава одлучи да пренесе тај трошак (или порез) на потрошача.

Друга страна медаље: Стандард и куповна моћ

Међутим, постоји кључна нијанса која потпуно мења тумачење ових података. У Ирану просечна месечна плата износи између 300 и 500 евра, док минималне зараде варирају од 180 до 200 евра, и то у контексту који је обележен наглом девалвацијом националне валуте.

То значи да, иако гориво има готово симболичну цену у еврима, куповна моћ грађана је изузетно ниска. Самим тим, стварни финансијски напор који точење горива представља за локално становништво заправо и није толико удаљен од онога са којим се суочава просечни европски возач приликом пуњења резервоара.