Сећања из детињства преточена у уметност: Српкиња из Америке за СД о својим радовима који чувају прошлост - минијатуре које враћају топлину југословенског дома (ФОТО)

Уникатни радови не само да имају естетску вредност, већ и носе лични печат уметника, због чега их купци радо бирају као детаље за свој дом или поклон драгим особама. Кроз минијатуре (диораме) које подсећају на детињство, заједништво и вредности некадашње Југославије, Александра Петровић врло вешто оживљава дух прошлих времена и дели га са нашим људима широм света.

Своју инспиративну причу о томе како је од првог ручно направљеног магнета стигла до музеја и изложби Александра Петровић, Српкиња која данас живи и ствара у Америци, одлучила је да подели са читаоцима нашег портала.

Прва минијатура - сећање са села

Како сама каже, све је кренуло спонтано. Александрин први рад заправо је био успомена на детињство и време проведено код тетке на селу у Срему. 

Кухињу са наранжастим елементима и цветним плочицама, типичну за југословенске домове седамдесетих и осамдесетих година, Александра је у минијатури дочарала до најситнијих детаља – од емајлираног лонца на шпорету, до старинских тегли за шећер и кафу.

- Нисам знала шта ћу са том минијатуром, па сам се сетила да на полеђини залепим магнет и тако је настао декор за фрижидер. Људи који прате мој рад на Фејсбуку одушевили су се и својим коментарима ми дали ветар у леђа да наставим даље и почнем да правим магнете који, како кажу, "буде носталгију на нека лепша, прошла времена"- објашњава Александра за наш портал.

Персонализовани радови и дијалози са публиком

Магнете најчешће наручују људи који желе да очувају лична сећања, док диораме израђује на основу сопствених успомена. Када јој затреба детаљ којег не може да се сети, пријатеље и пратиоце са друштвених мрежа замоли да јој помогну фотографијама.

- Заједништво је наш највећи дар. Иако живим у Америци, комуникацију са нашим људима одржавам преко друштвених мрежа. Почашћена сам што су уз мене и када имам лоше дане, када погрешим у току рада – они ми дају подршку да пребродим те тренутке, а онда се заједно радујемо када успем да урадим нешто добро - искрена је Александра.

Процес стварања - ручни рад

Израда једног рада је изразито комплексна и састоји се из више фаза. Свака минијатура је уникатна, иако неки мотиви личе једни на друге, то заправо никада нису два иста рада.

- Постоље правим од балза макетарског дрвета које сече, шмиргла, обрађује и обликује у жељену форму. Сама израда постоља може да траје данима, не због времена проведеног у раду, већ због процеса кроз који пролази. Када завршим подлогу или кутију, крећем на делове по мери – од дрвета, глине и разних других материјала. За један магнет потребно је до десет дана, док мини сцена може да траје месец, два, па чак и три, зависно од комплексности - појашњава нам Александра.

Од породичног бизниса до креативне радионице

Промена живота и одлазак у далеку Америку, нашој Александри није тешко пао.

- Како смо имали све припремљено за наш долазак, ова промена ми није тешко пала. Овде имамо фирму Сафе Царго Лине, Инц. чији је мој супруг директор, а ја имам привилегију клизног радног времена и доста слободног простора. Управо то време испунила сам враћајући креативност у свој живот - наводи она.

Скоро сваке године долази у Београд и сарађује са музејима. Њени радови стално су изложени у Музеју слаткиша у Новом Саду и Београду, као и у Музеју Жеравица у Новом Милошеву. 

Тренутно ради на сценама које ће бити представљене на великој изложби планираној за октобар 2026. године у Кући Ђуре Јакшића, иначе, једној од најстаријих кућа у Београду у Скадарској улици која има посебно место у културно-уметничком животу града будући да чува сећање на великог српског песника и сликара.

Упорност и истрајност као кључ успеха

Како наглашава, што дуже ради, то је креативнија, а сваку идеју коју осмисли, труди се и да је оствари. Ипак, није све тако једноставно као што изгледа.

- Често наиђем на препреке и потребно је много труда да их пребродим. Некада не успем из прве, па бацим рад и кренем испочетка док не дођем до онога што сам замислила. Сматрам себе упорном особом и када нешто осмислим, не одустајем док не реализујем. Границе у стваралаштву увек постоје – неко је талентован за једну врсту рада, неко за другу, али сваки хобиста или креативац мора да истражи шта му највише лежи и томе да се посвети - прича Александра за наш портал.

У почетку је, каже, била "сваштара", испробавала је све могуће технике, али тек када је пронашла ону која јој доноси унутрашње задовољство, знала је да је на правом путу.

- Оног тренутка када схватите да вам одређени рад доноси задовољство и да једва чекате сваки тренутак да му се посветите, онда знате да сте пронашли свој креативни кутак унутар себе. Без обзира колико процес био тежак и комплексан, тада у стварању заиста уживате - закључује Александра.

Приметно је да је југоносталгија и даље присутна међу нашим људима, стога су минијатуре наше Александре Петровић могли бисмо се сложити да радови наше уметнице нису само украси, већ подсећања на једно доба у којем су једноставност и блискост чинили основ свакодневице. 

Зато њени радови откривају атмосферу времена о којем су млађе генерације само слушале, али га нису проживеле. На тај начин, Александрина дела постају мост између прошлости и садашњости, чувајући успомене од заборава.

Србија Данас