ОД МАНЕ ДО ПРЕДНОСТИ: Како сам научила да прихватим своје мале груди

Не сећам се када сам купила први брусхалтер. Знам само да сам око дванаесте године почела да га носим, много пре него што је за то било потребе. Није имао шта да подржава, на шта су ми указивала деца из разреда називајући ме даском и другим погрдним именима, грохотом се смејући. Мени то уопште није било духовито. Чинило ме је очајном и покушавала сам на све начине да попуним изглед свог попрсја. Стављала сам чарапе, пунила сам брус тоалет папиром, куповала сам грудњаке са пуњењем, али без вајде. Само сам изазивала још прозивки када би ми нешто испало из бруса.

Постала сам опседнута грудима и проклињала сам све на свету што ми не расту. Ситуација се није мењала ни када сам пошла у средњу школу, а ни на факултету. Постала сам ужасно искомплексирана и депресивна особа. Цео дан провела бих затворена у кући. Осећала сам се као да ми се сви смеју зато што немам груди. Осећала сам се као дечак, без главног адута женствености. Пластична хирургија која би била решење мојих мука, била ми је недоступна. Што сам се више распитивала и покушавала да увећам груди, то сам била депресивнија. 

Онда једнога дана, као да сам доживела просветљење.

Успавала сам се за завршни испит и имала сам времена само да зграбим књиге, навучем нешто на себе и излетим напоље. У том тренутку толико сам била оптерећена испитом да ми моја опсесија уопште није пала на памет. Свакодневни ритуал покушаја пуњења бруса како би изгледало да имам бар нешто испод мајице, сада је био заборављен. Навукла сам дуксерицу, једва стигла на испит, положила га и тек када сам се вратила кући схватила сам да сам уствари изашла из куће без бруса. За мене је то био прави шок, али и нешто што ме је тргло из компулсивности у коју сам запала. Нико ме није гледао подсмешљиво или зачуђено, нико није ни приметио. Схватила сам да је то све у мојој глави и да због својих комплекса пропуштам многе лепе ствари. А и гледајући себе у огледалу без бруса, схватила сам да време и енергију коју губим покушавајући да поправим своје попрсје и не даје неке резултате - без бруса и са њим разлика је била незнатна.

Када ми је то све кликнуло, решила сам да се више не оптерећујем тиме. Почела сам да се дружим да излазим и прихватила сам себе какву јесам.

Неко има шире кукове, неко пар килограма вишка, неко огромне груди, а неко мале. И то је сасвим у реду. Када сам научила да волим своје мајушно попрсје, постала сам много срећнија и растерећенија, као да ми је неко скинуо камен са леђа.

Ова прича посвећена је свима који имају сличан проблем и надам се да ће некоме помоћи. Речи некада боле више него ударци и остају урезане у наше памћење, поготово када нас неко критикује од рођења. Али не дозволите да вас то спута, јер у животу има много битнијих ствари од спољашњег изгледа. Када то схватите, бићете слободне.