ЊОЈ МУШКАРЦИ ЗАВИДЕ НА ХРАБРОСТИ: Ова Београђанка је једина Српкиња која се усудила...

Већ 18 година Ана достиже небеске висине и ''лети кроз ваздух'', а њена ''падобранска прича'' почиње давне 1997. године, када је први пут скочила. Ни сама не зна одакле јој жеља за летом и слободним падом у крви, али се сећа како су је од раног детињства због жеље за висинама звали ''мали падобранац''. 

Ипак, када је ''мали падобранац'' напунио 16 година и саопштио родитељима да ће заиста да скочи, уследило је оштро противљење.

''Мама је јако тешко поднела, и данас тешко подноси. Посебно је кочило то што она не воли висину, дубину... Али ја сам већ 18 година у том спорту, то је саставни део мог живота. Тада ми је био потребан родитељски потпис, тако да сам успела уз помоћ тате да упловим у падобранство. Он ме је свуда пратио, вероватно водећи се логиком ''боље да идем са њом него да иде сама''. Помогао ми је и око куповине опреме, плаћао ми је скокове'', присећа се Ана.

Како се постаје падобранац?

Објашњавајући нам како се то постаје падобранац и да ли вежба на земљи може да буде довољна за сналажење у ваздуху приликом првог скока, Ана каже да бити ученик значи бити под константим надзором инструктора.

''Sada је и опрема савременија, управљивија, сама купола трпи грешке. Постоји радио веза, дакле инструктор је у константној вези са учеником и након што се све усаврши на земљи. У почетку се искаче на 1.200 метара, инструктор те надгледа, а потребно је 50 скокова да би се полагало за спортску дозволу. Тада се оспособљаваш да будеш самосталан, већ си довољно искусан'', каже Ана.

Само осам активних жена

Ана је учествовала у великом броју обарања националних рекорда у женској категорији. Била је део мешовите поставке која је у октобру 2014. године оборила рекорд у дисциплини формацијски скокови у коме је учествовало 25 падобранаца и падобранки. Свој први wingsuit лет извела је још 2007. године, а и даље је једина жена у Србији која је за то скупила храброст. Са поносом прича о 2012. години и пројекту ''Жене за небо без граница'' који је организован уз помоћ Војске Србије и Министарства одбране.

''Жена у овом спорту има јако мало, код нас само осам активних. Међутим, сад имамо ученице, па се надамо да ће доћи до промена, што нам и јесте циљ.''

Да све буде занимљивије, Ана је фризерка, и то одлична.

''Мене је у принципу занимало само падобранство, нисам знала чиме бих се другим бавила. Кад је дошао осми разред, и време да се нешто упише, кренула сам за својом другарицом која је годину старија и ишла је у фризерску. Испоставило се да нисам погрешила, иако сам се заинтересовала тек пред крај школовања. Стварно сам се томе посветила и  заволела свој посао. Тако да ми је фризерај посао, а падобранство хоби. И једно и друго волим, што да не. У мом срцу има места и за једно и за друго'', закључује Ана објашњавајући како је спојила типично женско занимање и спорт од кога и мушкарци зазиру.

Скакање и трудноћа?

Ана је и мајка двоје деце, а питали смо је да ли је скакала у трудноћи.

''Два-три дана пред Аеромитинг 2009. године у Батајници, на који сам била позвана као један од учесника, сазнала сам да сам трудна. Позвала сам свог гинеколога, објаснила му чиме се бавим и тражила савет. Он ми је тад рекао да, ако ми је стало до трудноће, не би требало да скачем. Јер, како је објаснио, може све да прође потпуно глатко, без проблема, али да, са друге стране, може да ми се деси неки јачи доскок, јачи удар у земљу, који може да буде проблем. То је мени било довољно, да се пресаберем и схватим да за скакање имам пред собом цео живот, да ћу скакати све док ме ноге служе, али да у трудноћи треба да мирујем'', каже Ана.

''Мама скаче, мама вози мотор, и то је - нормално!''

Ана објашњава да су њена деца од малих ногу упозната са другима необичним активностима којима се бави, па тако све што би други окарактерисали као чудно доживљавају као нормално.

''Мала и даље не капира шта радим, она има 20 месеци. Али син да. Он је већ са три знао да  препознаје моју куполу, мој комбинезон. Мислим да је то њему саставни део живота; нормално му је да мама скаче, да мама вози мотор'', каже Ана.

Њена деца и падобранство? Ипак не!

Иако је чим проговори очигледна љубав према спорту којим се бави, Ана ипак не би волела да се њена деца упусте у ''истраживање висина''.

''Никоме се ништа не може забранити, али не бих волела да се моја деца падобранством, иако је то безбедан спорт, у коме нема незгода и повреда, ако си потпуно фокусиран. Међутим, то што не бих волела, не значи да их не бих подржала - ако буду нагињали ка томе, мој задатак је да дам максимум од себе да усред ноћи знају напамет све ванредне поступке и шта се ради ако нешто крене наопако. Више бих волела да то буде неки спорт на земљи, али не постоји начин да зауставите дете. Знам много случајева да дете каже мами да је на излету са друштвом, а оде да скаче. То доведе до тога да родитељи не знају где им је дете, а ја бих волела да будем максимално укључена'', каже Ана.