Зашто заборављамо све до 4. године?

Већина људи се не сећа догађаја из првих година живота колико год оне биле живописне и занимљиве. Научник Сигмунд Фројд је ову појаву заборављања своје прве фазе детињства назвао дечја амнезија.

Постоји хипотеза да су сви наши рани доживљаји потиснути у малом углу нашег мозга, али у одређеном моменту испливају на површину. Ако се налазите на неком месту на којем сте били пре 4. године, мислећи да никада ту нисте били, одједном успомене почну да вам навиру пред очима. Зашто је то тако?

Фројд је сматрао да најранија сећања потискујемо услед сексуалне трауме, док је већина научника '80-их донела теорију да рана сећања немамо зато што их никада нисмо ни створили. Догађаји се не урезују у бебин мозак, тако да не могу ни да буду запамћени.

Психолог Карол Петерсон са Универзитета Њуфаундленд спровела је низ истраживања у којима је показала када сећања почињу да се губе и зашто. Пратећи децу различитих узраста, приметила је да искуства праћена са много емоција, имају три пута више шанси да остану у сећању и након две године живота.

Да бисмо их памтили, слике, звуци и мириси морају да се у хипокампусу повежу са сродним утисцима који већ постоје усклађени у мозгу. Кључ проблема је што неки делови хипокампуса нису довољно развијени све до адолесценције. Када не владате богатим фондом речи у свом речнику, онда не можете ни да створите причу у својој глави.

Како дете расте, памћење му је све трајније. Психолози објашњавају да највише успомена имамо у периоду између 15. и 30. године, јер тада улажемо много снаге како бисмо схватили ко смо. Нека деца боље памте своје ране успомене од других, а то зависи од породичних односа. Прави пример јесу деца у Кини, која имају мање сећања од деце у Канади. На богатство успомена утичу првенствено мајке. Оне стално помињу доживљаје из детињства, терајући дете да се присећа и тако јача мишић за памћење.

"Не можете се сећати одласка на клизање са ујка Хенријем, али вам је јасно да су клизање и посета рођацима забавне ствари. Никада се нећете сетити како сте то научили, али једноставно, знате то", објашњава Патриција Бауер, психолог са Универзитета Ејмори.

Како старимо, приче које причамо о себи постају све боље, а своја сећања посматрамо у позитивнијем светлу, пише Нови магазин.