Zašto zaboravljamo sve do 4. godine?
Frojd objašnjava da najranija sećanja potiskujemo zbog seksualne traume.
Većina ljudi se ne seća događaja iz prvih godina života koliko god one bile živopisne i zanimljive. Naučnik Sigmund Frojd je ovu pojavu zaboravljanja svoje prve faze detinjstva nazvao dečja amnezija.
Postoji hipoteza da su svi naši rani doživljaji potisnuti u malom uglu našeg mozga, ali u određenom momentu isplivaju na površinu. Ako se nalazite na nekom mestu na kojem ste bili pre 4. godine, misleći da nikada tu niste bili, odjednom uspomene počnu da vam naviru pred očima. Zašto je to tako?
Frojd je smatrao da najranija sećanja potiskujemo usled seksualne traume, dok je većina naučnika '80-ih donela teoriju da rana sećanja nemamo zato što ih nikada nismo ni stvorili. Događaji se ne urezuju u bebin mozak, tako da ne mogu ni da budu zapamćeni.
Psiholog Karol Peterson sa Univerziteta Njufaundlend sprovela je niz istraživanja u kojima je pokazala kada sećanja počinju da se gube i zašto. Prateći decu različitih uzrasta, primetila je da iskustva praćena sa mnogo emocija, imaju tri puta više šansi da ostanu u sećanju i nakon dve godine života.
Da bismo ih pamtili, slike, zvuci i mirisi moraju da se u hipokampusu povežu sa srodnim utiscima koji već postoje usklađeni u mozgu. Ključ problema je što neki delovi hipokampusa nisu dovoljno razvijeni sve do adolescencije. Kada ne vladate bogatim fondom reči u svom rečniku, onda ne možete ni da stvorite priču u svojoj glavi.
Kako dete raste, pamćenje mu je sve trajnije. Psiholozi objašnjavaju da najviše uspomena imamo u periodu između 15. i 30. godine, jer tada ulažemo mnogo snage kako bismo shvatili ko smo. Neka deca bolje pamte svoje rane uspomene od drugih, a to zavisi od porodičnih odnosa. Pravi primer jesu deca u Kini, koja imaju manje sećanja od dece u Kanadi. Na bogatstvo uspomena utiču prvenstveno majke. One stalno pominju doživljaje iz detinjstva, terajući dete da se priseća i tako jača mišić za pamćenje.
"Ne možete se sećati odlaska na klizanje sa ujka Henrijem, ali vam je jasno da su klizanje i poseta rođacima zabavne stvari. Nikada se nećete setiti kako ste to naučili, ali jednostavno, znate to", objašnjava Patricija Bauer, psiholog sa Univerziteta Ejmori.
Kako starimo, priče koje pričamo o sebi postaju sve bolje, a svoja sećanja posmatramo u pozitivnijem svetlu, piše Novi magazin.
