Један знаменити Србин створио је највећу националну заблуду – и она траје до данас

Широм света се 11. новембра обележава Дан примирја, датум када је 1918. године потписана капитулација Немачке и окончан Велики рат. 

У Србији овај датум има статус државног празника од 2012. године. 

Обележава се ношењем беџа који комбинује Орден албанске споменице и цвет Наталијине рамонде, назване по краљици Наталији Обреновић. 

Рамонда је позната и као цвет феникс – јер, и када се потпуно осуши, може поново оживети ако се залије. 

Тај симбол оживљавања представља уздизање Србије из пепела после огромних страдања. 

Србија у Великом рату 

Први светски рат, који је трајао од 1914. до 1918. године, био је дотад највећи сукоб у историји. 

Примирје између Централних сила (Немачка и Аустроугарска) и Антанте (Русија, Француска и Велика Британија) потписано је 11. новембра у 11 часова, у железничком вагону маршала Фердинанда Фоша, у Француској. 

Србија је у рату изгубила више од половине мушке популације и око 30 одсто укупног становништва. Београд, који је био прва линија фронта, са 90 хиљада становника на почетку рата, крај 1918. дочекао је са тек око 10 хиљада људи. 

Иако је земља извојевала велике победе, пре свега на Церу, Колубари и Солунском фронту, сећање на њих често засењује прича о огромним жртвама. 

Дубравка Стојановић: "Победу смо претворили у пораз" 

Историчарка Дубравка Стојановић, професорка Филозофског факултета у Београду, у својој књизи "Прошлост долази" анализира како се тумачење Првог светског рата мењало у српским уџбеницима историје од 1913. до 2021. године. 

Гостујући својевремено у подкасту "Агеласт", Стојановићева је истакла да је Први светски рат постао кључан за обликовање српског идентитета: 

– Он има највеће српске победе: Церску, Колубарску, Солунски фронт; али и највеће жртве и поразе, попут повлачења преко Албаније. Проблем је што су жртве временом постале средиште наратива, док су победе потиснуте – рекла је професорка. 

По њеним речима, кључну промену у перцепцији донело је дело Добрице Ћосића "Време смрти" из седамдесетих година прошлог века:

– Ћосић је од победе направио пораз. Романом "Време смрти" увео је идеју да је Први светски рат, иако војно добијен, заправо историјски и морално изгубљен. За њега је стварање Југославије било грешка, а сам је касније изјавио: "Први светски рат је пораз" – објашњава Стојановићева. 

Она додаје да се то тумачење задржало до данас: 

– Иако сви знамо да је Србија била међу победницама, јавна слика и даље често приказује тај рат као трагедију, а не тријумф. Идеја о поразу постала је доминантна од деведесетих, па све до данас. 

"Време смрти" – роман који је променио поглед на историју 

Добрица Ћосић је у периоду од 1972. до 1979. објавио тетралогију "Време смрти", наставак романа "Корени", чија се радња одвија у Првом светском рату. 

Кроз ликове породице Катић, као и стварне историјске личности – Николу Пашића, Живојина Мишића и регента Александра – Ћосић је приказао трагедију и страдање народа. 

Роман је постао културни феномен, продат у десетине хиљада примерака, али и идеолошки преломни тренутак: победа се претворила у симбол жртве. 

У свом запису "Књига о Титу", Ћосић је касније најавио наставак под називом "Пораз", потврђујући тиме своју идеју да је "време смрти" заправо време српске судбине.

Дан примирја данас се обележава у част победе и сећања на огромне жртве. 

Ипак, између историјских чињеница и јавне перцепције и даље постоји раскорак.
 

*

Како каже Дубравка Стојановић, "наука зна да је Србија победила, али колективна свест и даље верује да је изгубила", а управо та разлика можда најбоље објашњава и начин на који се Србија односи према сопственој историји.